Светосавска академија
У суботу, 28. јануара, у свечаној сали Текелијанума у Будимпешти, одржана је традиционална Светосавска академија. Давне 1838. године, први питомци уселили су се у Текелијанум, а прву Светосавски академију су прославили 27. јануара наредне године, на Дан
Светога Саве и на имендан Саве Текелије. Исте године је први пут химна Светом Сави јавно изведена на ђачкој прослави у Сегедину. Срби у Мађарској традицију прославе првог српског архиепископа, просветитеља и творца законодавства настављају сваке године, славе Савиндан, спајајући световни култ првог српског просветитеља са слављем матичиног добротвора. Лена Ембер, модератор, најавила је Српски хор „Свети Серафим Саровски“ из Зрењанина, који је извођењем Тропара Светом Сави отворио свечаност, да би затим Наталија Томић, ученица Српске гимназије „Никола Тесла“, одрецитовала своју песму под називом „Молитва Светом
Сави“. Свечаности су присуствовали истакнути гости: Немања Старовић, државни секретар Министарства спољних послова Републике Србије, његова екселенција Иван Тодоров, амбасадор Републике Србије у Будимпешти, др Ержебет Салаине Шандор (Szalayné Sándor Erzsébet), заменица омбудсмана за заштиту права народности у Мађарској, др Тамаш Терек (Török Tamás), високи функционер за заштиту права народности, Ференц Калмар (Kalmár Ferenc), министарски повереник, протојереј Зоран Остојић, протонамесник Никола Почуча, Вера Пејић Сутор, председница Самоуправе Срба у Мађарској, руководиоци српских институција у
Мађарској, као и председници и представници месних и локалних самоуправа. Вера Пејић Сутор прва се обратила собранију поздравним речима добродошлице. Затим је реч добио Немања Старовић и у свом свечаном говору, између осталог је рекао: „Лако и брзо се стиже до вас, јер су путеви српства дубоко утабани. Путеве које нам је изградио Свети Сава, учивши нас да негујемо националну и духовну традицију, веру, али и снагу нашег српског језика, који нам помаже да се уједињујемо, разумемо и умно
сједињавамо. Ма колико била импозантна биографија нашег великог светитеља, просветитеља, законодавца, дипломате Растка Немањића, Светога Саве, он је за нас Србе много више. Кроз све легенде и предања о Светом Сави, као да је сублимирано велико историјско искуство наших народа, у све те дивне приче проткан је и морални код који нас је одржао у дугом трајању. Дивне су приче и народна предавања о Светом Сави који учи домаћина како да одагна мрак из сопствене куће и све оне приче у којима увек, без изузетка, Свети Сава надмудри ђавола. Али мени је некако најдража она легенда о Савином дуду, дуду у порти Пећке патријаршије, који је он посадио. Имао сам прилике да видим то, по свему необично дрво. Два стабла која расту из истог корена и раздвајају се негде у близини самог тла. Предање каже да је у Савин дуд ударио гром и располутио га тачно оног давног дана, када је 1690. године патријарх Арсеније III Чарнојевић повео српски народ у сеобу, далеко на север. Предање каже и то да докле год тај Савин дуд буде рађао слаткога плода из оба своја стабла, биће и нашег народа и на Косову и Метохији, али и широм Панонске равнице, у коју се српски народ разлио. Убеђен сам и чврсто верујем у то да ћемо сви ми заједно, снагом наше воље, снагом наше
духовности и пре свега, снагом нашег јединства, учинити да Савин дуд даје слаткога плода у вечности која је пред нама“. Свечаност је настављена културним програмом у коме је Александар Дунић, драмски уметник из Београда, казивао „Беседу о мајкама“, владике Николаја Велимировића. После ове импозантне беседе уследила је подела награда, повеље Светог Саве и награде Саве Текелије, којима сваке године на овај дан, Самоуправа Срба у Мађарској награђује појединце за њихово залагање и рад у српској
заједници. „Останите у подвизима ка добру, ни на десно, ни на лево, него по сили, колико ко има снаге, царским путем теците, сетивши се што јесте” – говорио је Свети Сава. Ову поруку је уткао у свој живот и добитник овогодишње Светосавске награде, господин Алекса Сокић. Родио се у малој српској оази у жупанији Толна, у месту Медина. Тачно прекопута цркве, тако да му је прва песма била звук мединских звона, прво игралиште било му је црквена порта, а први посао чтец у олтару. Идентитет Срба на овим
просторима увек је био хришћански, православни идентитет, то је господин Алекса од својих предака, пре свега од свога деде Ранка, наследио и старао се да тим путем настави. Подршку и чврст ослононац пронашао је у својој супрузи Наталији и деци коју су васпитавали у срспком духу. Љубав према своме роду, својој вери и култури показивали су својим активним учествовањем и старањем не само о мединској светињи, где су Сокићи свакако уткали себе као угаони камен, већ је манастир Грабовац постао њихова друга кућа, где су увек били најактивнији прегаоци на очувању и обнови ове светиње. Недавно је у Медини, завршен још један велики подухват, обновљен је звоник и западна фасада мединског храма и све је то урађено трудом и прегалаштвом Сокића!
Присутност ове породице види се и у Српској мањинској самоуправи, која се стара да очува свој идентитет и у тако малој средини.
Ово одликовање јесте најмањи израз захвалности наше заједнице господину Алекси Сокићу, који се неуморно труди да опстане и остане на свом светосавском путу. Овогодишња добитница Повеље „Сава Текелија“ јe госпођа Вера Вуковић Рот, житељка Мађарбоје, која тренутно са породицом живи у Кувеждину. Рођена је 1965. године у Шиклошу. Од 2010. године активна је чланица
српске заједнице, а 2019. именована је за председницу Српске самоуправе у Мађарбоји. Од 2020. је на челу Српске народносне цивилне организације у Мађарбоји. Успешно је спроводила обнову зграде некадашње Српске вероисповедне школе, која ће служити као месни Српски клуб. Спровела је у дело и формирање трга Илије Димитријевића, код месног Светог храма.
Редовно потпомаже одржавање месне Храмовне славе. Такође је, више пута, угостила туристе – ходочаснике. Културне манифестације у њеној организацији добро су посећене и од стране мештана и барањских Срба – односно од стране гостију са обе стране границе. Госпођа Вера Вуковић Рот негује добре односе са оближњим српским народносним самоуправама из Шиклоша, Харкања и Мохача, као и са самоуправама из северне регије. Има много планова за будућност, један од најамбициознијих је да се у
Мађарбоји изгради једна српска едукативна стаза. Вера Пејић Сутор и потпредседник ССМ, Игор Рус, лауреатима су уручили награде. Ове године су уручене и повеље награђенима на наградном конкурсу за сакупљање српске језичке, завичајноисторијске и етнолошке грађе у Мађарској, који је 2022. године расписала Самоуправа Срба у Мађарској усарадњи са Српским институтом.
На основу предлога стручне комисије Српског института у саставу етнолога Младене Прелић и лингвисте Владана Јовановића, чланова Српске академије наука у Београду и етнолога Софије Каплан, сараднице Српског института у Будимпешти, односно одлуке Одбора за културу Самоуправе Срба у Мађарској, додељене су четири награде, чији је новчани износ за високо вредноване радове раније предат добитницима. Прва награда је додељена професорици енглеског језика у пензији госпођи Невенки Белајски из Деске за рад под насловом „Језички локализми у Десци“. Конкурсни рад поднет под шифром „Нити народ може без језика, нити би језик могао опстати без народа.“ Поред краћег лингвистичког описа говора Срба у Десци, садржи и опширни илустровани речник
локализама са ширим етнографским садржајем. Друга награда је додељена аниматору културе, новинару и дугогогдишњем потпредседнику Самоуправе Срба у Мађарској господину Боривоју Русу из Деске за рад под насловом „Називи њива у дешчанском хатару“. Конкурсни рад поднет је под шифром „Њиве“. На основу теренских истраживања садржи 60 српских микротопонимских назива делова хатара села Деске са тумачењем претпостављеног порекла назива и са приказом локације на карти Деске и
околине. На основу предлога стручног жирија додељене су две треће награде. Једна је додељена средњошколском професору историје господину Милану Дујмову из Будимпеште за рад под насловом „Српска презимена Сечујско-мохачког санџака крајем 19. века“. Конкурсни рад поднет је под шифром „Титиш“. Користећи мађарску литературу о турском попису овог барањског краја из 1591. године, доноси велик број српских имена и презимена који сведоче о присуству нашег народа на овом подручју Угарске, већ током 16. века. Трећа награда додељена је и младом тандему: сарадници канцеларије Самоуправе Срба у Мађарској Биљани Сабо и будимпештанском студенту Вељку Круљу за рад под насловом „Фотодокументовање непокретног српског материјалног наслеђа и српских натписа у Сантову, Мађарска“. Конкурсни рад је поднет под шифром „1899“ и даје основне податке о Србима у Сантову и фото-документацију великог дела српског наслеђа у овом насељу. Повеље и скромне поклоне уручили су председница самоуправе Срба у Мађарској, госпођа Вера Пејић Сутор и господин Пера Ластић, директор Српског института. После искрених честитки свим лауреатима, најављена је следећа тачка. У питању је био колажни програм из дуодраме Јована Јањића „Патријарх Павле – Бити човек међу људима и нељудима“, у режији Милана Руса, драмског уметника и директора Српског позоришта у Мађарској. Учествовали су Милан Малбаша, драмски уметник и хор „Свети Серафим Саровски“. На овогодишњој Светосавској академији част да говори светосавску беседу припала је Пери Ластићу. Он је говорио о блиској националној историји у Мађарској и обнављању култа Светог Саве (беседу Пере Ластића донећемо у целости у следећем броју нашег листа). Специјално за празник Савиндана, на улазу у свечану салу Текелијама била је постављена изложба о Сави Текелији и Текелијануму, која је улепшала Академију. У питању је двојезична рол-ап изложба, Српског института и Српског форума, настала 2022. године, под насловом „Сава Текелија, велики добротвор и оснивач Текелијанума“. Састоји се од 15 плаката великог формата. Аутор је господин Пера Ластић, а сарадник на стварању, господин Золтан Бада. Остварење су омогућили суфинансијери из Мађарске и Србије, као и српске организације у Мађарској.
Изложба је први пут била приказана септембра прошле године у оквиру манифестације „Српски дани“ у Сегедину. Она је оригинално намењена простору Текелијанума, где свакодневно пролазе ученици наше гинмназије у Будимпешти. Свечана Светосавска академија у репрезентативној сали Текелијанума била је права прилика да изложба у овом здању заузме своје
место. Свечаност је завршена химном Светог Саве у извођењу зрењанинског хора.
