Имамо обавезу да се сећамо поезије Љубинка Галића
У Нађмезе улици, у просторијама Српског културног и медијског центра
„Српски венац“, 28. септембра, одржана је промоција књиге „Песме“
блаженопочившег Љубинка Галића. Било је много заинтересованих за ово
дешавање, тако да је сала једва примила све који су те вечери пожелели да
се присете аутора ове збирке, његових песама и чују стихове из ове
новообјављене збирке.
На почетку вечери, све присутне је поздравила директорка Српског културног и
медијског центра Зорица Јурковић Ембер и изразила задовољство због великог броја
присутних. Посебно је поздравила уредника Драгомира Дујмова, књижевника,
професора српског језика и књижевности, који је те вечери имао улогу
модератора. Директорка је поздравила и госте Радивоја Галића и две ученице
Српске гимназије „Никола Тесла“, Тијану Мајданџић и Дуњу Илић, које су дошле да читају стихове из збирке, као и
присутног протојереја – ставрофора Војислава Галића и позвала присутне да након промоције погледају
мини изложбу за коју велику захвалност дугују Будимској епархији и Српском
институту, као и Софији Каплан која је помогла да се изложе те дивне
фотографије.
Драгомир Дујмов је поздравио све присутне и од срца се захвалио свима што су
издвојили време да се заједно присете блаженопочившег оца Љубинка Галића,
пароха сантовачког који је поред тога што је био одличан духовник, био и
узданица свога народа у Сантову, па и много шире.
– Оставио је за собом прегршт песама, које и данас јако лепо звуче. Имају своју поруку и ми имамо обавезу да
их се сећамо, да их поново чујемо и да поново одамо почаст Љубинку Галићу и
његовој предивној поезији.
Дујмов је нагласио да је основна замисао била та да се све песме Љубинка Галића
отму од заборава, јер иако су његове песме објављиване у многим антологијама,
као и у некадашњим Српским народним новинама и Народном календару,
Дујмову је изузетно болна тачка била што је Галић једини од српских песника у
Мађарској, за кога се може рећи да је један од првих наших послератних песника,
који нажалост до дана данашњег није имао самосталну збирку песама.
– Мислим да смо минимум дужни да одемо част човеку песнику, јер кажу неки док
траје памћење дотле ћемо се сви сећати тог човека и његове поезије. Ове године
се навршава 100 година од рођења Љубинка Галића који је рођен у Сантову и
велики део свог живота је провео у том месту. Љубинко Галић је нажалост доста
пропатио током свог живота. За време Ракошијеве диктатуре, једнога дана је
једноставно нестао. То су биле такве године – причао је Дујмов – када се о многим
људима годинама није знало да ли су живи, мртви или шта се са њима дешава.
Нажалост, та зла судбина се поиграла и са Љубинком Галићем, који је преживео
све те страхоте и од његовог унука знам да је успео да сачува своју снагу и своју
душу, да је поред силних молитви писао песме чак и на сапуну док су га затвореног у ђелији малтретирали. Сама та чињеница у мени буди изузетно тешка и дубока осећања.
Интересантно је било за многе присутне да сазнају да је Љубинко Галић током
свог живота, поготово после Другог светског рата, био изузетно ангажован у раду
за будућност српске народности. Био је један од челника антифашистичког
фронта Словена за Бачку, па и шире, и изузетно се залагао за све Јужне Словене у
Мађарској.
То је данас период о коме се мало прича, мало се ко сећа тога, али по речима
Дујмова, такви људи са много позитивне енергије, са много амбиције и вере у
будућност, били су веома ангажовани. Убеђен је, како каже, да је
Љубинко Галић до краја свог живота носио у себи ту ведрину, а то највише
потврђују и његове песме за децу.
Дујмов је у следећем блоку читања најавио песме које су можда по њему
најинтимније, а то мишљење је делио и Петар Милошевић, сада већ нажалост покојни српски књижевник и књижевни критичар.
Песму „Глуха ноћ“ прочитао је Радивој Галић, унук Љубинка Галића, Дуња је
прочитала песму „Ја знам“, а песму „Мостови“ прочитала је Тијана.
Дујмов се присетио речи већ поменутог Петра Милошевића уз напомену да мисли
да од њега нико не би умео боље да исприча шта је суштина поезије Љубинка
Галића. Књижевни критичар, универзитетски професор, доктор Петар
Милошевић је о поезији Љубинка Галића написао приказ, објављен 6. новембра
1980. Како Милошевић о Љубинку Галићу каже: „Писао је и прозу и позоришне
комаде од којих су неки изведени са успехом у Сантову и другим местима. Бавио
се и преводом са мађарског језика, а његови су стихови превођени на мађарски и
словачки језик. Љубинко Галић је типичан представник песничке генерације
афирмисане крајем 1950. година…“
Након читања критике Петра Милошевића, Дујмов је наставио:
– Дакле, можемо рећи да је ово изузетно лепа критика Петра Милошевића нашег
најпознатијег, најбољег књижевног критичара кога смо имали ми у Мађарској и
мислим да је све изузетно лепо речено. Ја бих још толико додао да поред ове
критике можемо навести још једну чињеницу, а то је да је Љубинко Галић за сада
једини наш песник који је писао за децу. У овој књизи, песме су подељене на два
дела: песме за одрасле и песме за децу. Има више песама за децу. Верујте да су те песме и
дан данас изузетно живе. Ми смо их читали у гимназији са ђацима и они су
одушевљени тим песмама. Песме су пуне живота и данас су модерне. Оне и данас
могу да се казују у било којој школској учионици, а ја ћу се потрудити да ова
књига стигне у наше школе. И наравно, ове књиге су објављене да би се читале и
казивале те песме, а саме књиге треба да се дају као поклон. То је била основна
идеја и Задужбине „Јаков Игњатовића“ и Српске самоуправе Ержебетварош у 7.
кварту.
Дујмов је замолио Радивоја Галића, као унука аутора збирке, да исприча како је
настала фантастична песма „Диси“. Додао је и то да Галић фамилија још увек гаји
традицију „Диси“. Радивој Галић каже да је то веома занимљива прича, пре свега,
због тога што како сам каже, кога год из фамилије Галић пита како је уопште изгледао тај пас Диси, он од свих добија другачији одговор. Неко каже да је пас био шарен, други да је био жут и тако даље.
– Мој тата говори трећу причу, – наставља Галић – тако да не знам да ли је ова
прича тачна, али ја сам од свог тате чуо да су се једном приликом враћали из Баје.
Била је ужасна зима и они су поред пута нашли једно мало куче. Сажалили су се и
подигли су га на та кола и тако путовали даље до Сантова. Када су стигли, куцова
није било нигде. Онда су кренули да га траже, а у Сантову се не каже „где си“ него
„ди си“ и онда су викали „Ди си?“ „Ди си?“, а „Ди-си“ се завукао у рукав једног
зимског капута и ту заспао. Због тога је у ствари он добио то име Диси, након чега
су се сви пси у фамилији Галић звали Диси. Значи, ово је био Диси 1, па онда после
тога био је и Диси 22. и сви остали. Данас, на жалост, немамо куца, али ако их буде,
вероватно ће се звати Диси и то ће бити династија, – завршио је своју причи
Галић.
Након овог присећања, наставио се ред стихова из збирке. Песму „Гојко
незадовољко“ прочитала је Тијана, док је песму „Ђачка корачница“ прочитала
Дуња.
Публику је Дујмов подсетио, да је Љубинко Галић био одличан песник, али са њим
у фамилији Галић није завршена поезија. Међу присутнима се налазио и отац
Војислав Галић, одличан песник који има своју самосталну збирку, а ускоро ћемо
можда имати прилику да имамо још једну његову збирку. Љубинков унук Радивој
Галић, такође пише поезију, а мали праунук Набојша, како каже Дујмов, ће можда
једног дана да почне да пише поезију, тако да има наде да ће наставити и он, оно
што је његов прадеда започео.
На самом крају вечери, Дујмов се захвалио свима на одвојеном времену за
присећање на песника Љубинка Галића и искористио прилику да прво
уручи књиге његовој фамилији, а након тог и осталим заинтересованим
гостима.
Захвалио се Дујмов свима који су омогућили да се одржи промоција: Српском
културном и медијском центру „Српски венац“, Тијани Мајданџић, Дуњи Илић и
Радивоју Галићу.
Драгомир Дујмов: „Ако има добре воље, ако човек има жељу да сачува од заборава песме које су
вредне да их се сећамо да их читамо, (било је приметно да су сви у публици били
одушевљени са том поезијом), морамо знати да је Љубинко Галић заиста један од
пионира наше поезије у Мађарској у другој половини 20. века, а поготово што је
до данас једини песник који је писао за децу и то фантастичну поезију. Мислим да
је био минимум да се поводом стогодишњице његовог рођења, сакупи његова
поезија у једну збирку. Љубинко Галић је мене крстио кад сам ја био дете, тако да
сам са те стране везан за њега, као за човека. Он је био господин попа, а наравно, ја
сам био мали и не сећам се добро тога периода, али свакако сам хтео да се
његова поезија сачува, јер овако сада има шансе да остане и за следећа поколења.
Јако сам задовољан одзивом. Нисам уопште рачунао на толико интересовање, и
јако ми је драго због тога, а сам амбијент је леп и ова изложба је предивна.
Мислим да је публика била одлична, поготово што се један значајан, већи део
фамилије Галић одазвао позиву – то ми је посебно драго, као и то да је чак мој
колега, унук Љубинка Галића учествовао у целом програму. Захвалан сам Господу
Богу што је тако лепо све испало. Ја сам хтео да ово буде изненађење, јер баш зато
што је стогодишњица, пожелео сам да ово буде неки скроман допринос његовом
култу, сећању на њега и чувању његове поезије од заборава. То је био мој мотив,
тако да нисам ја од тога правио неку већу пропаганду. Са колегом Радивојем сам
наравно разговарао и он зна све о томе, али нисам хтео баш много да ширим
причу. Хтео сам више да направим изненађење. Изгледа да сам успео у томе и
задовољан сам.“
Радивој Галић:
„Морам да кажем да сам ја већ неко дуже време знао да се збирка припрема. Пре
свега, јер сам са Драгомиром колега, тако да сам нешто већ знао томе. Он је пре
неколико месеци затражио да му дамо ако имамо негде неке рукописе, неке
песме. Неке смо могли да му дамо, а неке, мада смо знали да постоје, нисмо имали
и нисмо могли то да му дамо, него их је он својим истраживањем пронашао.
Те песме о којима колега Драгомир прича, које су писане на сапуну, те песме
наравно не постоје, али постоје неки рукописи који су сачувани рецимо код мог
оца или код оца Илије. Они су неке песме од тих сачували, а највише се ради о
онима које су објављене у данашњим Српским недељним новинама. Постоји и
једна раније објављена збирка „Сунчана поља“, у којој су још два аутора, Декић и
Блажетина. Њих тројица су заједно објавили песме. Ја имам примерак те књиге.
Објављена је 1980. године.
Објављивање ове збирке „Песме“ је мање-више било изненађење за све. Мој тата и
отац Војислав су знали углавном само толико до Драгомир тражи те песме, чак
мислим да нису знали ни зашто и нису знали на који начин ће Драгомир то
искористити, нити зашто му требају.
Били су изненађени кад се та збирка појавила.
Ја дуго нисам ништа писао. Направио сам паузу, а ове године сам поново почео да
пишем. Не знам да ли то наговештава неку промену или нешто слично, то ћемо
тек да видимо, јер ја пишем само када имам инспирацију. Тема мојих песама је углавном тренутак, љубав према животу, према
људима, према свету.“
