Писци заувек живе у својим књигама
У просторијама Културног и медијског центра, у Нађмезо улици, 23. новембра је у организацији Задужбине Јакова Игњатовића, Српске самоуправе у Ержебетварошу и Културног и медијског центра „Српски венац“ одржано књижевно вече на коме су представљени најновији роман Драгомира Дујмова „Кад на небу зацари уштап“ и збирка прозаиде Давида Кецмана Дака „Наспрам дрвета које светли“.
Присутну публику, коју су већином чинили гимназијалци, ученици Српске школе у Будимпешти, аутори романа су поздравили уз коментар да им је изузетно драго што виде толико заинтересованих младих.
У својој поздравној речи, Драгомир Дујмов се захвалио Културном и медијском центру „Српски венац“ зато што је омогућио ову промоцију, а затим је предао реч свом врсном и дугогодишњем пријатељу са којим другује више од четврт века, а који како сам каже редовно пише о његовим књигама, а при томе је истакао да је Давид данас један од најбољих савремених критичара који пишу истварају у Србији.
У своме обраћању, Давид Кецман се са носталгијом присетио свог рада у просвети, а затим својих почетака на радном месту уредника, а затим страсти према писању:
-Овај вечерашњи сустрет је био другачије планиран Требало је да одржимо промоцију романа професора Драгомира Дујмова, али стицајем околности, овак књижевни сусрет ће се разликовати од свих досадашњих. Нећемо одмах почети са промоцијом Драгомировог романа, јер за почетак желим да кажем да је пре четири дана преминуо један велики књижевник српски, некадашњи професор у гимназији, школи коју ви похађате, потом човек који је радио на једном од будимпештанских универзитета на одсеку славистике, доктор књижевних наука, појавио се у свету књижевности најпре као песник, потом као аутор једне збирке прича, да би након тога писао веома занимљиве романе.
Кецман се осврнуо на рад Петра Милошевића, почетке објављивања његових романа, теме о којима је писао – историја Срба на тлу Мађарске, и сам начин на који је писао, без лажног родољубља и патетике, већ кроз хуморни начин и нагласио:
-Отварањем било које књиге неког доброг писца ви га оживљавате, јер мисао његова сливена на тој белини папира, међу корицама једне књиге, јесте његов непролазни живот.
Након минуте ћутања којом је одата почаст Петру Милошевићу, наставио је са својим излагањем.
-Ја осветљавам колико могу дела наших писаца у Србији, а посебну пажњу посвећујем српским писцима који су овде, у Мађарској. Јер пуно значе иако их је мало, јер су они ти који својим делима, садржајем и радом покривају беле мрље у српској историји.
Споменуо је Кецман истакнуте писце на територији Мађарске: Предрага Степановића, Петра Милошевића, Драгомира Дујмова и Драгана Јаковљевића и њихов велики допринос на пољу књижевности, а затим је причао о почецима и раду са Дујмовим, који је што се посла тиче на високом професионалном нивоу, а опет, прерастао је у велико поштовање и пријатељство.
-Књига“Кад на небу зацари уштап“, прва је књига на српском језику која говори о догађајима из 1848, за време Кошут Лајошеве револуције. Има других књига које говоре о том времену, али на овакав начин, како је то презентовао Драгомир Дујмов, нико није говорио. Драгомир је за писање ове књиге користио и мађарске и српске изворе. Ранијих година, Срби су користили српске изворе, оно што је битно за нас, и ми сазнамо само за српска страдања за време Кошут Лајошеве револуције. Други нису погледали шта су у то време мађарски историчар, они који су се бавили тим догађањима, забележили, такође истинито, али с друге стране, па су заиста рекли оно што није повољно ни за један народ, дакле били су објективни. И сада имате две стране, бистар извор, ви имате књигу истине, којој доприноси и аутентичност имена која се јаљају као актери појединих делова. Основа за писање овог романа је реалнот. Историјска истина. Тамо где недостаје и за занимљивост приче није довољно материјала, Драгомир својом фикцијом и својом маштом учини да то добије књижевну форму, књижевни садржај – истиче Давид.
У обраћању младима, који можда већ потајно и пишу, Давид је објаснио како то конкретно изгледа у животу:
-Кад се заљубите ви постајете песници, а чим вам то пропадне ви сте онда писци прича, а то је онда већ чиста проза, а ако нема никакве наде, то постаје трагедија, а кад се прође и дођете можда у моје године, онда се осврнете на прошлост и видите каква је то све комедија била од живота.
Драгомир је прочитао делове свог романа, а Давид је причао о првим доласцима у Будимпешту и првим промоцијама ту, као и награди, повељи Јакова Игњатовића која му је уручена у Сентадреји, на којој је бескрајно захвалан. Захвалио се и ЗиД студију, који је помогао да се ова његова нова књига „Наспрам дрвета које светли“ објави и буде тако лепа. Прочитао је Дако из своје књиге за крај и једну прозаиду коју је то вече посветио Петру Милошевићу: „Тамо где више никог нема“.
