Књижвно вече др Јована Савина
У Културном и медијском центру „Српски венац“ у Будимпшти, 7. априла, гостовао је др Јован Савин из Новог Сада, који је представио свој први роман „Тајна историја једне вароши“. О остварењу свог колеге и по перу и по занату (др Савин је професор енглеског језика у Српској школи „Никола Тесла“), говорио је Драгомир Дујмов, књижевник и професор српског језика и књижевности у истој школи.
Драгомир Дујмов је окарактерисао роман као апокрифни, јер има много тога што је заташкавано или прећуткивано. Читајући га, осећао се као да седи са колегом Јованом и Умбертом Еком у једној крчми и уз пиво, разговарају о дешавањима у једном граду, који препознаје као Нови Сад. „Еко је био са нама у занимљивом разговору и да је сада овде, рекао бих му да овај роман има доста сличноти са његовим кулама у роману ’Име руже’, које представљају једну традицију о којој не сме да се зна, на записе из античких времена до којих могу да дођу само појединци, а има и сврху да знање отргне од човечанства…“ утисци су Драгомира Дујмова о роману. Примећује да Савин цитира многе интелектуалце европске цивилизације из разних епоха и земаља, али по Дујмову сви имају један заједнички циљ, а то је упознавае наше цивилизације. Главно питање је шта представља тајну о ово роману. Савин објашњава да он упортебљава апокрифе. „Тајна више није тајна када се обелодани или некоме открије. Њена порука тада није више тако фасцинантна, као очекивање знања које се може добити од њеног откривања. Тајна је да нема тајне.“
На самом почетку романа, писац се одвојио од главног јунака и само даје своје карактеритике и сазнања. Градови које помиње су они у којима је живео, сматра да је Праг магично срце Европе, мада је Будимпешта град у који се заљубио. Од аутора сазнајемо да је порука његовог романа исконска љубав, љубав према жени, људима, простору, хришћанска љубав. У припреми је и нови роман под називом „Друга књига тајних историја“.
По свом објављивању, роман „Тајна историја једне вароши“ је био запажен и стручно добро оцењен. Промоција је била и Библиотеци града Београда, где је о књизи говорила Сандра Вранеш, професорка Филолошког факултета. Јована Савина је оценила као аутора широког образовања, неограничених видика, бројних талената и разноврсних интересовања: „Роман представља спој прошлости и садашњости, посве је несвакидашњи и већ га спољна обележја одређују као трансродну категорију. Издавач је Завод за културу Војводине, рецензенти су проф. др Владислава Фелбабов и др Зоран Пауновић. Корица је сведена, озбиљна, реалистична, баш као да је пред нама научна књига. По речима аутора: ’тајна историја започета пре 15 година као прича о отуђењу човека и његовој неспособности да се ухвати у коштац са модерним временом’. Претворена у истраживање, како сам писац предочава, ауторове душе. Следи пролог који расточава илузију о књизи као историјском документу, јер у њему доминира реченица: ’од миловања стене и реке и њихове љубави и мржње је, дакле варош настала’. Насељавање четири брата, Сала, Бера, Јона и Роша, иначе гласовних скупова од којих су настајали касније сви језици света, прераслих у властита имена, зачетак је и вароши о којој Јован Савин пише. Поједине историјске детаље, чију је аутентичност аутор проверавао својим вишегодишњим истраживањима и консултацијама са истраживачима, извесне топониме, који попут субурбијума, из далека указују на Нови Сад, као град граничних подручја, судара царстава и културних модела, надкриљује општо народно предање о сеобама. Свима нама знана прича о пореклу свакога нас. Да су се у неодђију и непознаницу упитила два, три или четири брата и застала тамо где је протицала река, где је мукнуо бик, где је трава била најзеленија и људи били најпитомији. Тиме нас аутор већ благо увлачи у свет познатог, у коме се и сами, сопственим осећањем за личну, породичну или прошлост града, идентификујемо са његовим митом. Митом, који у себи, поред поменутог, носи и причу о пореклу језика, као дома сваке нације, као нашег етничког бивства и културног идентитета. Причу потврђену научним аргументима, иза којих стоји неспорни научни аутритет Милке Ивић у њена књига Правци у лингвистици, чијим цитатом, као мотом, почиње прво поглавље романа. Скоро свако, осим три поглавља романа, испод наслова носи мото. Разлог зна само аутор. Некад су аутору блиски Андрић и његова На Дрини Ђуприја, други пут Умберто Еко са својим Фукоовим клатном, Марк Твен и Тајанствени старац, Прашки пролазник Гиома Полинера, Атлантида Борислава Пекића или Мирослав Антић и његов Мит о птици, Виктор Иго и његова Богородичина црква у Паризу… Јован Савин захтева од читаоца да живо укршта сва своја пређашна знања и изшчитану литературу са током романа. Подстиче и упућује читаоца на дела, која су на њега очигледно оставила дубок утисак. Роман Јована Савина је о сан о граду, симболичко место судара култура у чијем су центру човек, филозофија, хуманистичке науке. Роман је и критика упућена хришћанским свештеницима, који се, како каже аутор, уместо да испуне своју екуменску мисију, све више удаљавају од свог стада. А Творац нам је, каже Јован Савин, ’оставио пет тунела, да би се на њиховим крајевима направиле православна, католичка, протестантска, јеврејска и јермнска богомоља.’ A било би их више, да су у варош дошли представници других религија, као што су ислам, будизам и хиндуизам.“ По мишљењу Сандре Вранеш, роман Јована Савина је, како он каже скуп страхова и надања, у коме централно место има град, али град као трнспозиција људске судбине кроз однос истраживача према жени, деци, пријтељима, оцу, сестри, очуховом сину, према смрти, страху, љубави, нади, кроз његово тражење самога себе. „Без обзира да ли ћете у роману тражити град или аутора, наћи ћете себе самог“, закључује Сандра Вранеш.
По завршетку промоције Јован Савин је скупу открио још један свој таленат и на гитари одсвирао и отпевао песму свога суграђанина, Ђорђа Балашевића.
Промоцији су просуствовали конзулкиња Српске амбасаде у Будимпешти, Светлана Станковић и аташе Миросалав Јевтић, као и већи број ђака и професора.
О аутору
Јован Савина је рођен у Новом Саду у време старе Југославије, где је завршио пољопривредни факултет. Мајка му је Мађарица, а отац војвођански Србин. Увек га је занимала чињеница да су се, како каже „деде гледале преко нишана“. Радио је и у струци и као туристички водич. За време рата је био мобилисан, затим долази у Будимпешту, али се брзо враћа у Нови Сад. Из два брака има троје деце. Уписује филологију и завршава америчку књижевност, касније добија докторску диплому. Тренутно живи и ради у Будимпешти.
