Изложба „30 година црквено-уметничког стваралаштва“
„Најузвишенија уметност је она која слави Једнога Најузвишенијег Уметника“ – Светозар И. Пандуровић
У оквиру фестивала „Јесен у Српском венцу“, будимпештанска публика је током септембра месеца имала прилику да посети репрезентативну изложбену поставку истакнутог београдског сликата Светозара И. Пандуровића. Изложба је званично отворена 6. септембра, у Националном тетару у Будимпешти, на традиционалном фестивалу JELEN/LÉT – ПРИСУТНОСТ, смотри мађарског народносног глумишта, који се ове године поклопио са одржавањем 52. Међународног евхаристијског конгреса.
Светозар Пандуровић је изложио све оно што је радио протеклих 30 година, од иконописа којим је почео да се бави и проучава ову уметност, преко ентеријера, дизајна утвари – богослужбених предмета, до архитектуре. „Један живот је мало да се истражи ово поље уметности којим се ја бавим. Религијска уметност је најзначајнија, чак и у предхришћанском периоду. Најзначајнија дела су била она која су била посвећена храму, то јест култу или богослужењу. Пре хришћанства било је много култова који су врхунили и ишли ка нултој години у којој се оплотио Месија, кога ми славимо као Сина Божијег Исуса Христа. Све предхришћанске истине су се сабрале у хришћанској уметности. Пре 30 година сам открио нешто што је било сакривено од мене и када сам открио ту велику светлост, једну велику уметност, из много разлога сам се заинтересовао,почео да је проучавам и да се њоме бавим“, о својој тридесетогодишњој посвећености рекао нам је уметник.
Шетајућу галеријским простором видимо паное на којима су приказане фотографије различитих пројеката. Уметников први озбиљан пројекат је иконостас за цркву Светог Архангела Михајла у Зрењанину. Пројекти се настављају, што се види на паноу са колажним приказивањем крстова који се налазе у Шведској, које је Пандуровић сам обликовао и израдио. Један од крстова је и куполни крст за зрењанинску цркву, као и ковани крст са апликацијама бронзаног лишћа. На два паноа представљен је веома значајан рад у Пандуровићевој каријери. То су врата на улазу у чувену цркву Лазарицу у Бирмингему у Енглеској. Врата су израђена од храстовине и украшена бронзаним рељефима, са хришћанским мотивима. Импресиван је пано са ручно урађеним гипсаним рељефима, патинираним бронзаном бојом, који представљају детаље са врата цркве Лазарице у природној величини. На два паноа приказан је рад који је награђен на конкурсу за пројекат иконостаса и мобилијара цркве Светог Димитрија у Новом Београду, којим је уметник покушао да се приближи златном средњем веку. Веома интересантан је и пано са сликама утвара, богослужбених предмета – васкршњих јаја и корица Јевањђеља. Корице од сребрног лима ручно су извлачене да би биле рељефне, а затим су позлаћене. Видимо и једно оригинално решење Јеванђеља, са окованим корицама, у филиграну са полудрагим камењем. Васкршња јаја је дизајнирао уметник, израдио их је од дрвета, осликао јајчаном темпером и оковао сребрним филиганом. Једно од ових јаја добио је на поклон и папа Јован Павле Други, када је посетио Бања Луку и сада се оно налази у Ватикану.
Светозар Пандуровић се бави и архитектуром. Један од његових пројеката прихваћен је и потписан од благопочившег патријарха Иринеја. Ради се о српској цркви на Миљаковцу, у београдској општини Раковица. Црква је пројектована у иначе китњастом моравском стилу, који је уметник прилагодио за град. Интересантан пројекат је и иконостас са иконама за цркву Светог Марка код Лазаревца, комбинација камена и дрвета.
Поред икона, ликовна остварења Светозара Пандуровића представљају иконично сликарство. Радови имају елементе и тематику икона, али без задатка празника и контекста. Уметник се препушта својој машти. Централно место у галерији заузима триптих под називом „Прототип“, на коме су приказана три портрета, Исус Христ, Адам и Ева. Интересантно је је да су сва три лица веома слична. Идеја триптиха је била насликати Творца и Адама и Еву, који су створени по лику Божијем. Наглашен је број три, као троличност човека. На слици под називом „Велики петак“, приказан је портрет Исуса Христа на најдраматичнији дан у историји људској. „То је дан када је човек понизио творца, када Христос носи трнов венац и који гледа у своје мучитеље који га понижавају, све трпи и у себи мисли: ’опрости им Господе на овоме свему, јер не знају шта раде’. Распеће Христа ме је инспирисало да насликам ову слику“, објаснио је Пандуровић. „Иконе сам сликао традиционално, на липовим даскама, користио јајчану темперу и позлату. Мислим да иконописац треба да зна шта иконопише, шта икона представља, јер икона призива људско срце на молитву.“ У галерије је изложено неколико икона. Богородица са Христом је стандардни приказ највише виђен, где Богородица држи Господа Исуса Христа у наручју, који у руци држи свитак Новог завета. Занимљива је техника коју је уметник применио – две врсте позлате, полирано и гравирано злато. Богородицино црвено рухо представља божанску природу, која је сишла на људску. Код Господа је супротно, он до свог тела има црвено рухо, а преко тога плаво. Овде су још две традиционалне иконе – Свети Јустин Ћелијски и Свети Георгије како убија аждају, такође рађене јајчаном темпером, са позлатом од 22 карата. Цртеж Светог Георгија је рађен на оригиналан начин, а мотив крилате змије је уметникова лична инспирација.
Ова изложба је први пут приказана у априлу 2021. године у Српском културном центру „Свети Сава“ у Суботици, у оквиру културно-духовне манифестације „Недеља православља“. Поставку у просторијама Културног и медијског центра „Српски венац“ у Будимпешти посетио је велики број љубитеља ове уметности, као и ђака Српске гимназије „Никола Тесла“.
Антрфиле
Светозар Пандуровић је рођен 1964. године у Београду. Средњу дизајнерску школу у Београду завршио је 1983. године, када је уписао Факултет примењених уметности на Универзтету у Београду, Одсек за унутрашњу архитектуру и индустријски дизајн. Прекид у студирању због одласка на служење војног рока 1983-1984. није га омео у томе да студије заврши више него успешно и крунише их 1988. најбољим дипломским радом на Факултету примењених уметности те године, за шта је добио Плакету УЛУПУДС-а, као и престижну награду Привредне коморе Србије, за запажене и значајне дипломске радове Универзитета у Београду. Након завршених студија радио је хонорарно као сценограф на РТВ Студио Б, учествовао ја на тематским изложбама за дизајн у Београду, радио на пројекту за фирму „Југодент“ у Новом Саду.
Пандуровић је радио на различитим пројектима за Српску православну цркву у Србији и иностранству. Дуги низ година је био ангажован при Музеју Српске православне цркве у Београду, као стручни сарадник. Сарађивао је и са Музејем Војводине, Музејем Митрополије загребачко-љубљанске, оставивши дубок траг на пољу рестаурације музејских експоната, али и великог броја богослужбених књига. Учествовао је и освајао награде на многобројним конкурсима из области црквене уметности.
Члан је УЛУПУДС-а, секције за сликарство и графику. Живи у Београду.
Антрфиле
„Почетком деведесетих година прошлог века отвара се нова перспектива у животу Светозара Пандуровића. Спознаја вере увела га је у нови и неисцрпни свет духвоног. Од тада за уметника више ништа неће бити исто, јер га је једном откривена лепота православне духовне уметности заувек везала за себе. Полазна тачка за уметника био је иконопис. Трудећи се да не одступа од древног учења светих отаца и Свете Цркве, дубоко свестан чињенице да је на правом путу само онај који успева да обједини естетику са богословљем, Пандуровић се угледа на предањско сликарство икона. Са посебном пажњом приступа икононописању, правећи традиционална иконографска решења Византије, Русије и српског средњег века, као моделе који су досегли до највиших висина у естетском, држећи се богословског учења и догми. Временом, уметник је своје интересовање проширио на сакралну архитектуру. Бави се пројектовањем, дизајнирањем и израдом црквеног ентеријера и мобилијара. Његове архитектонско-дизајнерске способности и вештине омогућили су му многобројне пројекте везане за украшавање и опремање православних цркава и манастира. Уметник нас својим делима позива да отворимо духовне очи и заронимо у обрнуту перспективу, где нам је наговештај времена у вечности. Јер иконе то и јесу, а храм и све у њему капија Небеска кроз коју се ми можемо спасити“ – Јелена Тимотијевић, историчарка уметности
