Видовдански маратон Чтеније – in memoriam optacija
Oвoгодошња тродневна манифестација, чији су организатори Српско
позориште у Мађарској, Српски културни и медијски центар „Српски
венац“ и Српски институт из Будимпеште, поред одавања почасти
косовским јунацима, била је посвећена и сећању на 100. годишњицу
оптације.
Традиционални Бидовдански маратон је кренуо из Вилања и завршио се у
Сентандреји. Обишао је 18 места, српских заједница, цркава. У сваком
месту су чланови Српског позоришта у Мађарској одржали пригодан
програм, који је почео речима Милана Руса, директора: „Родна груда,
завичај, родни крај, гробови прадедова, родна земља, домовина, родно
место – ове речи носе дубоко емоционално и духовно значење. Родна
груда представља тло на којем смо рођени, место где су наше корене
положили наши преци. То је тло које нас храни и чува, које носи енергију
наше породице и нашег народа. Родна груда је темељ нашег постојања и
дубоко је укорењена у нашу свест. Гробови прадедова представљају
поштовање према нашим прецима и њиховој животној снази. Они су
симбол везе између прошлих генерација и нас самих. Поштовање према
гробовима прадедова означава дубоко разумевање и захвалност према
свему што су они прошли и створили, те препознавање њихове улоге у
нашем постојању. Завичај је простор на којем смо одрасли, околина коју
смо познавали у нашем раном детињству. То је место где смо стекли прве
успомене, развили везе с породицом, пријатељима и заједницом. Завичај
носи посебан осећај припадности и идентитета, јер је то место које нас је
обликовало и оставило трага у нашем бићу. Родни крај носи са собом
културу, језик, традицију и историју која нас дефинише као народ. Он је
извор наше колективне свести и духовног наслеђа. То је простор где
осећамо сигурност, љубав и повезаност са породицом и заједницом. Родна
земља носи успомене, приче и вредности које су обликовале наш
идентитет. Пре сто година су ипак многи напустили свој родни крај.
Отишли су. Оставили су нам само кључеве од школа и кључеве од цркава.
И нас су оставили. Кренули су назад према крајевима одакле су нам преци
дошли. Некада давно. По усменом предању наших дедова, са
Чарнојевићем, пре 333 године.“ Потом је Александар Дунић, дрмаски
уметник из Београда, објаснио шта правно и политичко значење оптације:
„Оптација је израз из међународног права који означава право избора
држављанства након промене државне власти или територијалних
промена. У пракси, то обично значи да појединци или групе могу да
одлуче да задрже своје претходно држављанство или да прихвате
држављанство нове власти. У контексту Србије и Мађарске након Првог
светског рата, оптација је била резултат распада Аустроугарске Монархије
и формирања нових држава, укључујући Краљевину Срба, Хрвата и
Словенаца (касније Краљевина Југославија), као и редефинисања граница
Мађарске кроз Тријанонски уговор 1920. године. Овим уговором, велике
области које су претходно биле под контролом Мађарске, укључујући
делове са већинским српским становништвом, прешле су под контролу
нових држава. Питање оптације било је веома важно за људе који су се
нашли у новим политичким оквирима, јер су морали одлучити да ли ће
задржати своје мађарско држављанство или ће прихватити држављанство
нове државе. Оптирање Срба из Мађарске одвијало се на различите
начине. Неки су одлучили да се иселе из Мађарске и преселили су се у
нову Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, док су други одлучили да
остану и задрже своје мађарско држављанство. Процес је био сложен и у
многим случајевима је био праћен етничким тензијама и политичким
сукобима. Важно је напоменути да су се прецизни детаљи и околности
овог процеса могли значајно разликовати у зависности од конкретних
локалних услова, политичких одлука и индивидуалних избора људи на
терену.“ Имена оптаната читали су Александар Дунић, Бранимир Ђорђев,
Зорица Јуроковић и Тибор Ембер. Причитано је преко четири хиљаде
имана из брошура унапред припремљених, која су, на крају програма
предате свештеницима или руководиоцима самоуправа, да их чувају, да се
ова имена и људи никада не забораве. Уз читање имена, Оче наш је
говорила Анастасија Каргина, глумица из Санкт Петерсбурга Српски хор
„Свети Серафим Саровски” из Зрењанина, отпевао Агиос о Теос Свети
Боже и „Видовдан”, Миодрага Поповића Захара и Саве Вукосављева,
„Српској заједници у Мађарској недостају потомци оптаната, изгубили смо
много људи који би сада били важан део српске заједнице. Уложили смо
велики труд да направимо брошуру, али на жалост нису сва имена
пописана“, рекао је Милан Рус.
У најстаријој српској цркви у Барањи, храму Успења Пресвете Богородице
из 1773. године, ходочаснике је дочекао деведесетогодишњи Бата Шакић,
који већ четрнаест година води рачуна о цркви. Затим је уследила посета
храму Светог великомученика Димитрија у Шиклошу, саграђеном лета
Господњег 1806. Домаћини су били Срета Вечериновић, Ђуро Ђурок и
Синиша Ножица. У Печују, у храму Светог Андроника и Јуније,
ходочаснике је дочекао јереј Милан Ерић, а свечаности је присуствовала и
Љиљана Јухас. Следеће одредиште је био Мохач где је госте сачекале
потредседница Српске самоуправе, Зорица Степанов, са ћерком
Александром. После програма у цркви посвећеној празнику силаска Светог
Духа на Апостоле и у част Свете Тројице, ни овде није изастало дружење и
послужење.
У Сечујском храму Преноса моштију Светог оца Николаја, врата је
отворила Цвета Вуковић, професор историје, која брине о овом храму и
сматра га својом кућом. У присиству двадесетак пријатеља и љубитеља
српске духовности и културе, изведен је програм. Последње одредиште
првог дана Маратона, била је Баја, где је путнике у српском Храму преноса
моштију св. оца Николаја из 1769. године, дочекао председник бајске
Српске самоуправе, Марко Чилић. Чланови српског позоришта у
Мађарској су положили венац поред споменика Јоакима Вујића, оцу
српског театра.
Другог дана, 27. јуна, ходочасники пут је отпочео у Батањи, где су у порти
храма Рођења Пресвете Богородице, госте дочекали отац Илија Галић и
Вера Пејић Сутор, председница Самоуправе Срба у Мађарској. У Батањи
се ходочасницима придружио и Пера Ластић, директор Српског института.
Свечаности су просуствала деца, учесници овогодишњег Фолклорног
кампа, као и многобројни педагози из батањске Српске школе. У српском
храму Преображења Господњег у Дески, мештане је дочекао месни парох
Светомир Миличић, Кристофор Брцан, председник Српске самоуправе и
Чеда Адамов са породицом. Следио је Сириг и храм Рођења Пресвете
Богородице, уз вернике, међу којима су били Зорка и Милан Владисављев,
члан Српске самоуправе, а затим суседно место, Нови Сентиван. У цркви
Успења Пресвете Богородице, ходочасници су мештанима приказали свој
празнични програм. Дора Крунић Дунаи, председница Српске самоуправе,
Милош Путник, теолог и породица Веселинов, угостили су путнике у
свом Парохијском дому. У Сегединском храму Преноса моштију Светог
Оца Николаја, госте је сачекао отац Светомир Миличић, Миленко Радић,
председник Удружења „Сегединска Српска месна заједница“ и Нада
Малбашки, председница Српске самоуправе у Сегедину. У оквиру
прославе Видовдана, предавање о значају датума 28. јуна у српској
историји одржао је Милан Дујмов, професор историје, а затим је приказан
филм „Где цвета лимун жут“. После кратког одмора и окрепљења буреком
и кафом, учесници Маратона су отишли на заслужен одмор.
На сам дан Видовдана, прослава је почела у Ловри, у порти храма Преноса
моштију Светог Николаја. Прослави је присуствовао Љубомир Алексов,
представник Срба у Парламенту Мађарске. После Ловре, станица је био
манастир у Српском Ковину, где је поред мештана госте сачекала
мештанка Ката Вег и Милка Иванов Нађ, председница Српске самоуправе.
У Чипу, у храму Светог краља Стефана Дечанског, поклонике је, по
обилају дочекало много деце и многобројни верници. После програма
поздравне речи је изговорио истакнути активиста Петар Остојић и позвао
госте у Српски клуб на окрепљење. Караван је затим стигао у Бату, где их
је код храма Рођења Пресвете Богородице, сачекао и угостио месни парох,
протојереј Павле Каплан имногобројни верниви. Као и сваке године,
прослава је настављена на Будимској тврђави, испред некадашње куће
кнеза Лазара. После опела, који су служили протојереј Зоран Остојић и
протонамесник Никола Почуча, парох будимпештански и културног
програма, чланови Српског позоришта у Мађарској, „Српског Венца“,
Српске сама 1. и 7. кварта, положили су венце поред спомен плоче.
Претпослења станица је био Чобанац, где је госте сачекао јереј Љубисав
Милисавић, председница Српске самоуправе у Чобанцу, Жужа Башић и
потпредседник Ђурица Липтак. После програма пред преко тридесетак
верника и послужења, поклоници су стигли на последње одредиште, у
Сентандреју, где је прослава одржана на Лазаревом тргу, испред
споменика Кнезу Лазару. Пред многобројним гостима који су
присуствовали свечаности, опело је одржао протојереј-ставрофор Војислав
Галић, уз појање ђакона Стефана Милисавића, мати Катарине и Српског
хора „Свети Серафим Сваровски“. Пера Ластић је одржао говор, а
пригодне свечене речи изговорила је и Естер Витаљош (Vitályos Eszter),
државни секретар.
Пратиоци Видовданског маратона су били Катарина Павловић Бачи,
културни секретар Културног и медијског центра „Српски венац”, Ноеми
Борбељ и Тибор Прагаи из СПМ.
Говор Пере Ластића у Сентандреји
Овогодишњи „Видовдански маратон“ нашег позоришта посвећенје 100.
годишњици почетка организованог оптирања у великим групама Срба из
Мађарске у Краљевину СХС. У нашим насељима које посећује маратон
читају се имена пријављених за оптирање, као нека врста опела за оне који
су на вјеки веков напустили своју родну груду и локалну српску заједницу
у којој су рођени и одрасли. Оптирање је после Велике сеобе био
најзначајнији, најсудбоноснији догађај у историји Срба у Мађарској. Један
већи и за целокупно српство судбоносни историјски догађај од пре 634
године, битка на Косовом пољу је оставио неизбрисив траг у свести
целокупног нашег народа и битно утицао на наш идентитет све до
данашњих дана. С ест о Косовској бици, Видовдану и Кнезу Лазару
присутна и у традицији и култури Срба у Мађарској упркос томе што ова
заједница сада већ више од пола миленијума живи ван српских државних
граница. Култ светог Кнеза Лазара и Косовске битке Срби су понели са
собом и у земље угарске круне, ту је неговали, сачували и бројним својим
делима обогатили. Приликом Велике сеобе 1690. године, монаси
манастира Раванице понели су са собом и мошти Кнеза Лазара и чували их
у цркви брвнари Светог Луке, на обали Дунавца да би их вратили у
манастир сремску Раваницу (Врдник) 1697. Такође у границама Краљевине
Угарске. Мошти Кнеза Лазара су тек 1942. склоњене у Београд, а на 600.
годишњицу битке враћене у Раваницу. Цркве брвнаре данас више нема,
али на њеном месту у Сентандреји стоји спомен крст, на тргу који
захваљујући залагању данашњих Сентандрејаца носи име Цара Лазара.
Током 20. века СПЦ је вратила црвено слово Видовдану. У Србији су и
Видовдан и Дан Св. Саве данас национални празници, али су радни дани.
Док будемо Косово носили у нашим срцима –мисао блаженопочившег
патријарха Павла – нећемо изгубити српско Косово. Међутим потпуни
губитак српског Косова и Метохије у реалном свету био би погубни ударац
и за нас Србе у Мађарској.
