Чије су биле Ничије луде?
У просторијама Српског венца, 9. маја је одржана најављена промоција романа „Ничије луде“, Оливере Оље Јелкић, која је у пратњи Душанке Гавриловић, магистра уметности и професора клавира учинила ово вече посебним тар, и сваки пут га обогате квалитетним програмима.
Интересовање за промоцију познате књижевнице Оливере Јелкић, појачало се информацијом да је овај њен роман у току 2022. године преведен на мађарски језик под називом „Senki bolondjai“, и чак и награђен од стране АРТ Данубиуса из Будимпеште, а награда је ауторки уручена у Србији.
Вече је у име организатора отворио Митар Мирко Кркељић поздравивши присутне и реч дао ауторки да сама представи своје дело. У публици је међу ученицима и професорима била и амбасадорка Босне и Херцеговине у Мађарској, Биљана Гутић Бјелица, па је ауторкино задовољство због њеног присуства било и веће, јер се роман тиче саме Босне. Јелкићка је српској јавности на територији Мађарске, позната од раније, јер је у Мађарској већ представљала свој роман „Гамбит“, као и роман „Лудвиг“ у пратњи своје пријатељице и сараднице на разним заједничким пројектима, Душанке Гавриловић. Заједно су, као један фантастичан литерарно-музички тандем, учествовале и на Дану матерњег језика у СОЦ „Никола Тесла“, а већ 3 године заре дом гостују и учествују на Српском језичком кампу који организује Српски педагошки и методолошки центар.
Како је сама ауторка у свом излагању нагласила, понекада када неке случајеве из своје адвокатске праксе није успевала да реши, написала би роман, и то је био начин да се прича сачува од заборава, и можда некада помогне некоме ко се нађе у сличној ситуацији или пак упозори на нешто. То се десило и са романом „Ничије луде“, или феноменом у народу познатом као „Босанске луде“. Прича забележена у самом роману је истинит догађај који повезу је Босну и Мађарску, а описује траги- чан догађај из последњег рата, и путешествије психијатријских болесника из Босне у Мађарску. Путовање се није десило њиховом вољом, али неким случајем, уз инструкције једног доктора, аутобус пацијенте из Босне одвози у Мађарску и оставља тамо „као непотребан пртљаг“ наредних 18 година. За то време они су заборављени, јер их нико нити тражи, нити покушава да врати назад у њихову домовину. Са њима, из чисто хуманих разлога, остаје и медицинска сестра, која у Ољином роману узима лик часне сестре, и брине се о њима до самог повратка у Босну, који се дешава изненада, после објављене репортаже новинара из Холан- дије, који је одгледала и ауторка овог романа.
Оливера Оља Јелкић, књижевница и адвокат, у каријери је била и саветник министра правосуђа, једина жена управник мушког затвора, ове године номинована за Малог Нобела, награду Астрид Линдгрен, најзначај- нију светску награду у области књижевности за децу. Такође је и велики хуманиста и оснивач „Декаленда“ државе деце. Сада је и бака, и томе највише жели да се посвети, али особе као она обично не мирују, већ у свему чега се такну — стварају. Њене монодраме се изводе на Фестивалу монодраме Змајевих дечјих игара, активно учествује и у жирију је на Фестивалу беседништва који се организовао већ преко 30 пута у Сремској Митровици. Одазива се свим позивима и често путује. Њене књиге су преведене на много језика, од енглеског, немачког до кинеског.
Наравно да у роману има и стварних и измишљених ликова. Има и правих и измишљених имена. Има љубави, али и туге и жала за кућом. За домовином и језиком који знају.
романа и инспирисана тиме, написала аутобус младих људи и пронађе тек роман. после 18 година. О њиховим осећањи- ма и страховима, језику који не разу- меју и људима које не познају. О упозорењу ауторке да се такве ствари дешавају. Људи их не бирају, оне једноставно чине живот у овом данашњем свету трке, престижа и поремећених моралних и животних вредности. На жалост.
„Кроз роман се провлаче севдалинке, јер су их певушили ови случајни пут ници у туђој земљи. Босно моја, дивна мила… певали су, и на тај начин хранили своју чежњу за домом. Свакога дана су чекали аутобус да дође по њих и никако им није било јасно зашто не долази. И тако 18 година. Од њих преко 50, преживела је и у Босну се вратила половина. Да ниеј објављен прилог о њима и да се та прича некако није покренула, ко зна колико би још били тамо. Остављени и заборављени“, прича ауторка романа.
За време представљања романа, гимназијалац Павле Мацановић је у неколико наврата читао делове из романа, а Душанка Гавриловић је на клавиру одсвирала наколико композиција од Исидора Бајића и Станка Шепића.
Публика се за време промоције спонтано укључила у разговор са ауторком постављајући питања о овој необичној причи и судбини људи. О необичности да се некако изгуби читав
Драгана Меселџија
Преузето из Српских недељних новина
