Половином септембра, у Српском културном центру „Српски венац” у Нађмезе
улици, промовисана је збирка поезије Николе Ластића „Немири и спокоји”.
На самом почетку вечери, госте је поздравила директорка Српског венца Зорица
Јурковић Ембер, а у улози модератора те вечери, нашла се Невена Богићевић,
професорка српског језика и књижевности у Српској гимназији „Никола Тесла”.
Ову збирку песама, која је иначе првенац Николе Ластића, издала је Задужбина
Јакова Игњатовића и Српска самоуправа у Ержебетварошу.
Програм су својим учешћем обогатиле и матуранткиње Српске гимназије „Никола
Тесла”, Тијана Мајданџић и Јана Шошић које су у току вечери прочитале неколико
песама из ове збирке, док је Татјана Бућко одсвирала две композиције на
виолини.
Ластић се на самом почетку захвалио Зорици Јурковић и Митру Кркељићу на
подршци коју су му дали када ни он сам није веровао у себе,а посебноДрагомиру
Дујмовом и Невени Богићевић, као и Милану и Дејану Дујмовом који су дали
иницијативу да ова збирка настане и да буде штампана и објављена.
На питање откуд потреба за писањем и како се рађа песма, Ластић се присетио
својих сусрета са Стојаном Вујичићем, за кога каже да му је увек говорио да не
чита довољно и да је за писање поезије потребно читање, па је истакао како је на
пример роман „Вечити младожења” прочитао 12 пута. Важно му је и то што је
Петар Милошевић говорио да смо ми у центру, а нисмо периферија периферије,
него смо близу центра – али не у просторном смислу. Сам његов роман „Лондон
Помаз” говори да Помаз може да се уздигне тамо где је Лондон, а ауторсвакако
жели да испуни аманет који је Милошевић оставио.
Невена Богићевић, која се нашла у улози модератора и која је у току вечери својим
креативним питањима покушала да присутнима што више приближи ову збирку
поезије, нагласила је да се ради о веома захтевном читању и захтевном песнику,
али такође и да нас песник тера да много тога тумачимо и мислимо. Стручнији од
ње кажу, напомиње она, да треба кренути одсимболички најјачих места: почетка,
краја и наслова.Прва песма у збирци се зове „Песма”и подсећа на хаику поезију, јер
је кратка, јасна и концизна, а опет врло слојевита. О њеном настанку, причао је
сам аутор:
– Mодерна поезија тежи томе да буде огољена. Да буде што мање речи. Гарсија
Лорка је писао веома, веома кратке песме. Ја имам две песме које се састоје од
низања различитих придева. Наравно, не треба тражити узоре са стране. Ту се
ради о нашој српској песничкој традицији, нарочито исповедној молитви, која се
састоји од именица које означавају различите грехове и то се ниже у недоглед.
Осврнуо се Ластић и на карактеристике српске поезије и истакао да је ту арс
поетика веома заступљена. То је карактеристика и за Његоша. Тенденција наше
модерне књижевности је да се сече и одстрањује вишак.
О утицају Андрића, нашег јединог нобеловца, као и једној његовој реченици која
се појављује у песми „Синтагма”, која се налази у збирци, више је рекао сам
Ластић:
– Синтагма значи камен темељац и устав. Андрић је везан за Босну, Травник,
Сарајево, па зашто баш он? Могао је то бити и Црњански, јер нам је ближи, али он
има форму постмодерне, али садржај је више модернистички. Код њега се ништа
не дешава и чека се да се нешто не деси. За разлику од њега, Андрић има форму
традиционалистичку, модернистичку, увек се нешто дешава ако се ништа не
дешава. Он се задовољава тиме да се човек избори за своју људскост, достојанство
и да нађе место под сунцем.
Постмодерна дозвољава коришћење цитата, па је зато и сам аутор искористио
неке Андрићеве реченице у својим песмама. Иначе, цитатност, или
интертекстуалност је карактеристична за ову збирку и постмодернистичке
ствараоце, чак је и пожељна и заобилазе је ауторска права, нагласио је аутор.
Један од најчешће цитираних наших великих романтичарских стваралаца је Петар
Петровић Његош.
– Са њим почиње вођење дијалога, – каже Ластић, – а то је моменат када
дозвољавам да став, мишљење неког другог победи и побије моје истине.
Његош води дијалог са библијском и са античком традицијом и он је успео да
споји те две традиције у нашем песништву и томе дода још и народни дух. Он са
свим овим елементима увек води дијалог. Допушта, слуша њихове елементе и
одговара.
Бранко Миљковић је од стране модератора, Невене, споменут као један од
најдражих ауторових песника. Упркос различитим мишљењима о Миљковићу,
Ластић је истакао да га воли, јер је и он против синтеза и код њега свако остаје на
својој позицији и додао:
– У нашој традиционалној култури је један велики проблем да у једној вези, једна
особа је у вођству, док други треба да је у неку руку потчињен. На жалост, то нам
се протеже на брак друштво, без обзира колико ми себе називали демократским и
либералним.
„Уби ме прејака реч” – језгровита и кратка поезија Миљковићева. Он се бори за
своје достојанство, ако већ живот и судбина нису достојни човека.
Миљковић је нудио одговоре и ослонце на она питања која је поставио себи и
другима.
На Невенино питање да ли песник може да објасни песника, након прочитане
„Песме о песми и песнику”, аутор је нагласио да онупућује на то да је Бранко
Миљковић заменио дан за ноћ у своме стваралаштву и тиме је излуђивао своју
околину и оптерећивао их јер је живео своје стваралаштво. Ова песма може да се
схвати као критика тога. С друге стране може да се схвати тако да аутор поставља
питање да ли је боље да имамо савршен свет, а да немамо књижевност, или је
добро то да имамо један несавршен свет, а да имамо књижевност, сликаре,
уметнике и ову нашу тешку ситуацију са кризама која инспирише једну поезију,
једну уметност?
На питање како настаје уметност, аутор је одговорио: Борбом. Човек осећа своју
немоћ према деловању, зато је достојанство тако важно и свако треба да се
избори за то. Верујем да ће постојање отворити једна врата и ту ће појединац
наћи своје место под сунцем – завршио је своје излагање Никола Ластић.
Након завршене веома успешне књижевне вечери, аутор је свима
заинтересованима потписао по примерак књиге „Немири и спокоји”.
