Дом кулуре из Србобрана гостовао је са програмом Ленкино сазвежђе –
стазама Дунђерских, који се састојао из три дела. У првом делу гости су
говорили о Породици Дунђерски кроз историју, други део је био посвећен
награди Ленкин прстен и њеним лауреатима, а у трећем делу одиграна је
представа под називом „Од раја до безњенице“, драмски приказ о
трагичној љубави Лазе Костића и Ленке Дунђерски, по тексту Зорана
Суботичког.
У свечаној сали попуњеној до последњег места, окупили су се Срби из
Мађарске, дипломатски кор наше амбасаде у Будимпешти, свештенство
Епархије будимске, председници и чланови српских институција,
професори и ђаци Српске школе „Никола Тесла“ и провели једно дивно
вече. Богат информативно – научни и културни програм два сата је држао
будном пажњу гледалаца.
На самом почетку све присутне је поздравила Зорица Јурковић Ембер,
директорка Културног центра „Српски венац“, који је био организатор и
покровитељ ове манифестације.Програм је отворио песник Горан
Благојевић, говорећи песму Лазе Костића „У споменицу ленки
Дунђерској“. Дејан Корцеба, в.д. директор Дома културе Србобран, се
захвалио на могућности да свој програм прикажу у Текелијануму, на
светом месту српске културе, историје и традиције. Говорио је о пројекту
Ленкино сазвежђе – Стазама Дунђерских, који је осмислио Дом културе
Србобран, а подржали га Општина Србобран и Покрајински секретаријат
за културу, са циљем да се повежу она места, они градови који су везани
за живот породице Дунђерски. Ове године су то Гацко, одакле породица
потиче, затим Будимпешта, где се Ленка Дунђерски школовала, као и Беч.
„Дом културе Србобран је осмислио овај пројекат, јер наше место у срцу
Бачке има велику древност. Спомиње се још 1338. године под називом
Сент Тамаш. Има бурну историју, а преломни догађај је била Револуција
1848. године. Био је важно упориште у борбама вођеним за аутономију и
национална права Срба у бившој Аустро-Угарској. Одатле и потиче име
града. У овој револуцији је страдало 33 члана породице Дунђерски“, рекао
је Корцеба. Затим је о породици Ђунђерски говорио мр Павле Орбовић,
кустос Градског музеја Врбас. „После вишедеценијског ћутања и скривања
ми ову породицу поново откривамо и стављамо је на историјску сцену. У
тровековној историји Дунђерски свуда проналазили, почевши од
Херцегоцине, одакле су се доселили у Војводину“, рекао је Орбовић.
Породици Дунђерски се први пут помиње у записима у Суботици 1837.
године. Успон породице Дунђерски почиње у Србобрану, где они стичу
богатство и углед зхваљујући земљорадњи а прва особа која постоји у
записима је Аврам Дунђерски. Најмлађи син Аврама био је Гедеон, звани
Геца, који је био зачетник богатства. Својим напорним радом стекао је
велико богатство, био је добротвор и учествовао је у разним
хуманитарним акцијама. Улагао је у културу и школовање. Имовину је
изгубио током Револуције 1848, али је успео да је поврати уз помоћ свог
најмлађег сина Лазара.. Он је увећао стечену имовину. У Бечу уписује
студије права, али се због болести враћа у Србобран и посвећује се
пољопривреди. Постао је чувен по свом богатству. Са супругом Софијом
имао је два сина и три ћерке, најмлађа је била Ленка. Као и сви Дунђерски
био је добротвор и много новца је дао у добротворне сврхе. Умро је у
дубокој старости у Бечком санаторијуму, а сахрањен је у Сробрану, у
капели где почива тринаест чланова ове породице. Између два светска
рата породица Дунђерски се бави индустријом, а после Другог светског
рата ова породица доживљава историјски крах, где су полако нестајали. У
обичном свету најпознатија је лоза Лазара Дунђерског, односно прича о
његовој ћерки Ленки и Лази Костићу. Лазареви синови улажу много у
културу, науку и образовање. Гедеон веома млад постаје доктор права,
Ленка постаје прва образована девојка у време када жене мису биле често
школоване, а Ђорђе завршава пољоприврену академију. Између два
светска рата баве се произвидњом серума, конзерви и конзервиране
хране. За време Другог светског рата помагали су српску децу заточену у
логорима. После рата, нова власт за њих није имала превише разумевања,
остали су без целог свог богатстба и завршили у једној тужној причи. „Ми
данас имамо задатак да васкрснемо њихову причу, њихову улогу у
историји српског народа и мислим да смо на добром путу“, речи су којима
је своје излагање завршио Орбовић. Реч је преузела др Јелена Веселинов,
управник послова Матице српске која је говорила о два зборника, који су
резултат научних скупова у Србобрану и резултат сарадње Општине
Србобран и Матице српске. Веселинов и Орбовић су иначе аутори научних
радова са Научних скупова о породици Дунђерски, који су изашли у
зборнику под називом „Породица Дунђерски – грађанска култура српске
Војводине“. По речима др Јелене Веселинов, породица Дунђерски је
важна и за Србобран, али и за Матицу српску, управо због тога што су
њени истакнути чланови били како задужбинари, тако и председник
Матице српске, др Гегеон Дунђерски (1910-1920). Он је у најтежим
годинама њеног живота спасао Матицу српску да је мађарске власти не
укину. Ова тема је окупила и везала значајне и признате стручњаке из
различитих области, да сагледају породицу Дунђерски свако са аспекта
области којом се бави да би се направила једну целокупну слику о њима.
„О породици Дунђерски је до сада писано парцијално и врло често у не
баш најбољем светлу. С обзиром на то да су после Другог светског рата
доживели потпуни материјални крах, умањиван је и значај ове угледне
породице, јер је нови друштвени поредак имао нови систем вредности“,
рекла је др Јелена Веселинов.
С обзиром да је породица Дунђерски значајна не само као мецена
уметности и културе, већ исто тако и као инспирација уметницима, о овој
породици се говори и на уметнички начин. Из овог разлога је пре
осамнаест година у Србобрану установљена манифестација „Ленкин
прстен“ и књижевна награда за најлепшу љубавну песму објављену на
српском језику претходних годину дана. Први добитник ове награде 2006.
године, био је српски књижевник Матија Бећковић. О манифестацији
„Ленкин прстен“ говорила је Биљана Пушкар, професор књижевности, а
Горан Благојевић је одрецитовао четири награђне песме.
У последњем делу програма глумци Јована Радовановић, као Ленка
Дунђерски, Ервин Хаџимуртези (члан Позоришта младих у Новом Саду),
као Лаза Костић и Миодраг Петровић (глумац Српског народног позоришта
у Новом Саду), гледалишту су дочарали несрећну љубав Ленке и Лазе,
њихова размишљања, дилеме и безизлазне ситуације, a представа је
завршена стиховима најлепше љубавне песме „Санта Мариа дела Салуте“.
Преузето из Српских недељних новина
