Последња манифестација Културног и медијског центара „Српски венац“ у 2020. години, требало је да буде изложба академског сликара из Јајца, БиХ, Божидара Сребра. Међутим, као и многе културне установе, тако је и планирану изложбу у својим просторијама „Српски венац“ морао да оствари виртуелно, преко фејсбука, због пандемије вируса корона.
Изложба је почела филмском шетњом по изложбеном простору да би се приказала атмосфера и замисао поставке, уз пропознатљиву мелодију Моцартове „Мале ноћне музике“.
Затим је директорка др Зорица Јурковић Ембер, у име Културног и медијског центра „Српски венац“ у Будимпешти, поздравила гледаоце и госте, међу првима, Изабелу Борзу, професора ликовне уметности, која је проко 20 година предавала у Српској школи „Никола Тесла“ Будимпешти. Борза је академски графичар и у Будимпешту је дошла из Суботице. Она је поставила ову изложбу и током емисије говорила о сликама и својим утисцима. Гости уметници, Бранка Башић, вокална солисткиња и Слободан Вертетић, инструменталиста на хармоници атмосферу су улепшали извођењем изворних народних песмама из БиХ. За технику у новоопремљеном студију, били су задужени Митар Мирко Кркељић и Душан Которчевић. Емисију је водила водила Катарина Павловић Бачи. Пре почетка разгледања изложбе, она је укратко упознала гледаоце о животном путу уметника. Божидар Сребро нас је напустио 2018. године и податке о његовом животу и стварању добијени су из интервјуа, који је Славица Зељковић урадила за Српске недељне новине, као и од синова, Мирослава и Золтана, који живе у Будимпешти.
Животна прича Божидара Сребра је интересантна и потресна. Рођен је 1937. године у Јајцу, историјском месту Босне и Херцеговине. Ликовну Академију је похађао у Сарајеву и Београду. У интервјуу Сребро каже да су та два разнолика и посебна града обележила његов живот. Имао је привилегију да студираа и да ради оно што воли. Најлепше успомене из младости носио је из Сарајеве. Београд је други град који је обележио његову младост. Град на две реке, град који је инспирисао уметника и звао га да у њему остане. Међутим, Сребро се ипак вратио у родни град и запослио прво као учитељ, а затим је био професор у Гимназији. Уживао је у раду са омладином, сматрао је да је то један од најлепших позива. Волео је ђаке и пуно је причао са њима. Они су му узвраћали љубав и међусобно су се звали „рођени“. После школе је прешао у библиотеку, у Раднички универзитет, па у Дом културе, где је 15 година био управник, као и стални члан Организационог одбора Позоришних игара Босне и Херцеговине које су се одржавале у Јајцу. Био је познат по својим контакт програмима које је, у то време, међу првима почео да организује. Позивао је познате југословенске уметнике, Љубишу Самарџића, Љуба Тадић, Јосип Пејаковић, Гертруда Мунитић, Мира Бањац. Интересанто је да је за ове догађаје, као и за биоскопске и позоришне представе он сам сликао велике рекламне плакате, права уметничка дела, који нажалост нису сачувани. Једно време је водио дискотеку „Аргентум“, смештену у породичној кући. Послове је мењао, али сликарство није напуштао. Самосталне изложбе је имао по целој бившој Југославији. Супруга Божидара Сребра, Ирена, била је из Зрењанина. Отишла на школовање у Сарајево, први посао је добила у Јајцу и тамо се удала и остала. Босну и родни град, Јајце, напустили су деведесет шесте. Одлазак није био једноставан, преживели су све страхоте грађанског рата, оставлили су породичну кућу и сву имовину, наравно и слике. Избегли су са једим кофером. Бежећи из Јајца, једва су извукли живу главу. Без новца и превозног средства, Србије су се домогли после три месеца углавном пешачећи – од Јајца преко планине Влашић до Травника, преко Херцеговине до Сплита, из Сплита до Ријеке и до Загреба, из Загреба у Будимпешту и тек онда у Војводину. Пола године су били одвојени од синова који су их чекали у Новом Саду и са којима су били у вези преко радио аматера, само порукама – живо смо, ту смо. При првом сусрету синови су их једна препознали колико су били мршави. У Будимпешту је прво отишла Ирена, која је овде имала рођаке и убрзо је добила и посао. Божидар Сребро је са синовима из Новог Сада у Будимпешту дошао 1996. Ирени је било лакше, јер је говорила мађарски. Сребро је волео Будимпешту, обожавао је њену архитектуру. Ипак му је, највише због језика, била и остала, сасвим стран град. Рано је остао без супруге, која се разборела и преминула 2004. године. Божидару Сребру је недостајала Ирана, недостајала му је Босна, недостајало му је његово Јајце. Своје емоције је уљаним бојама наставио да ставља на платно, сећајући се мотива из родног краја.
Изабела Борза је гледаоцима представила изложбу која обухвата 22 године уметниковог стваралачког рада у Будимпешти. Изложене слике је поделила у четири групе и дала своју визију и анализу: „У првој групи су слике на којима је уметник осликао градове у бившој Југославији. Наравно, највише слика су о Јајцу, његовом родном граду, који га је инспирисао својим прородном лепота, обиљем воде и планинског пејзажа. То је пут на коме се као у калеидоскопу, смењују чаробне слике водопада реке Пливе на ушћу у реку Врбас и Пливских језера. Вода за уметника има своју снагу, свој говор у побуђује осећања и инспирацију. Поред Јајца, сликао је и Мостар, оба града где наилазимо на остатке оријенталне културе. Посматрајућу пејзаже разних градова, гледаоцу се чини да прелази из једног века у други.“
У другу групу слика Изабела Борза је сврстала слике које представљају пејзаж у Босни. Један мотив су дрвени млинчићи, а други колибе у Босни. Каже да су ликовни елементи су распоређени у смишљене ненаметњиве ефекте, а ипак веома виљиве и упечатљиве, као се види на сликама мањег формата, где уметник представља чувене млинчиће у разним годишњим добима и временским приликама. Користећи више тонова исте боје, тон до тона ствара импресионистичке ефекте млинчића поред водопада у Јајцу. „На овим пејзажима“, анализира Борза, „уметник налази захвалне објекте да би преиспитао свој однос према проблемима живита и пролазности, да задрхти пред скривеном лепотом обичног и свакодневног или да се запита о вечности.“ Из треће групе слика Изабела Борза је истакла слике Мостара и Старог моста: „Након извора инспирације у митској прошлости, Божидар Сребро је нашао нову инспирацију у сликама мађарског сликара Косте Тивадара Чонтварија. Интересантно је да је Чонтвари између осталог, 1903. године насликао водопад реке Пливе у Јајцу. Заједничла тачка ова два сликара је чаробни град Јајце, само са других тачака гледишта. На неким сликама се види да су уметникове слике добиле једну тамну гаму са драматичним контрастима тамног и светлог. Ови контрасти одражавају емоције живота и смрти“. Ова уметникова осећања виде се на сликама Торањ св. Луке у Јајацу, Млад месец у Атини, Олуја у Хортобађу, Електрана у Јајцу и Ноћни пејзаж осветљен струјом. „Гледајући ову слику, можемо да се сетимо Николе Тесле. На слаповима Нијагаре је на основу проналаска нашег генијалног научника изграђена хидроелектрана. Од 1848, паралелно са Нијагаром, ради и електрична електрана у завичаја Божидара Сребра“, објаснила је Борза. У даљној анализи она говори да се Сребро окренуо сликању биљних мотива. На сликама преовлађује црвена боја, боја живота и борбе. Главни цветни мотив који је инспирисао уметника је булка. Боје добојају специфичну деформацију облика и димензије поетског сна. Изабела Борза посебно истиче слику Експресија Јајца. „Преко његове призме боје добијају специфичну деформацију облика и димензије фантастичног поетског сна. На крају ова сликарева визија прелази у један експресионистички импулс. Субјективна рефлексија долази у први план. Боје извиру из тамне позадине црвеним драматичним потезима и облицима, а композиција нас још увек подсећа на водопад реке Пливе“. Борза закључује да се током целог уметниковог стваралаштва види да је Јајце оставило неизбрисив траг у уметниковом срцу, који је са собом однео када је преминуо 2018. године. Са оне стране реалног, у бескрајним пространствима сна и поезије, налази се сликарска визија Божидара Сребра.
За свога живота Сребро је имао две изложбе у Будимпешти. „Српски венац“ му је направио трећу, на жалост, постхумно и успео да врати Божидара Сребрa макар на кратко међу нас.
Изложба је још увек постављена у просторијама Српског и медијског центра у Будимпешта и чека боља времена да се врата „Српског венца“ отворе.
