СВЕТОСАВСКА АКАДЕМИЈА 2022.
У суботу, 29. јануара, у свечаној сали пештанског Текелијанума, одржана је
Светосавска академија. Отпочела је тропаром у извођењу Љубомира
Поповића, оперског певача из Зрењанина и срдачним поздравом, којим је
модератор Миленко Радић пожелео добродошлицу свима који су се
окупили у овом свечаном здању, где је, 1838. године, по одлуци Матице
српске, одржано њено главно, свечано собраније на Дан Светога Саве и на
имендан Саве Текелије. Срби у Мађарској, традицију прославе првог
српског архиепископа, просветитеља и творца законодавства настављају
сваке године, славе Савиндан, спајајући световни култ првог српског
просветитеља са слављем матичиног добротвора. Свечаности су
присуствовали и стакнути гости: протојереј Зоран Остојић, представник
Епархије будимске, др Золтан Ферјеш (Fürjes Zoltán), заменика државног
секретара за односе са народностима и верским заједницама, др Ержебет
Салаине Шандор (Szalayné Sándor Erzsébet), заменица за заштиту права народности које живе у Мађарској,
др Тамаш Терек (Török Tamás), високи функционер за заштиту права народности,
његову екселенцију Ивана Тодорова, амбасадора Републике Србије у Мађарској,
др Милана Мицића, историчара, књижевника и генералног секретара
Матице српске, Веру Пејић Сутор, председницу Самоуправе Срба у
Мађарској, Љубомира Алексова, представника Срба у Мађарском
парламенту, као и све присутне руководиоце и представнике наших
институција и српских самоуправа.
Вера Пејић Сутор, председница Самоуправе Срба у Мађарској, прва се
обратила собранију поздравним речима добродошлице. Између осталог је
рекла да српска заједница у Мађарској има једну од најдужих традиција
прослављања Савиндана и одржавања свечаних академија, честитала је
добитницима награда и захвалила учесницима програма. Скупу се затим
обратио др Золтан Ферјеш, заменик државног секретара за који је, у свом
свечаном говору, између осталог рекао: „У XII веку Срби су били у сличносј
ситуацији као Мађари век и по раније. Требало је да крену путем борбе за
независност и очување хришћанства. Мисија српског Светог Саве и
мађарског Светог Стефана су веома сличне и обе су биле успешне“.
Затим је Милан Рус, драмски уметник, прочитао текст Милована
Витезовића, професора, књижевника и драматурга из Београда,
„Свето име српско, Свети Сава”:
Изнад историје, ратова и држава, коју стварају моћне војсковође, у
којој се показују до мита неустрашиви јунаци, стоји историја људске борбе
да се човек, људи и народи што више уздигну, то јест историја људског
мира и прегнућа.
То је историја људске цивилизације, та чудесна бројаница култура
народа.
Ту историју стварају они који су умом и духом најмоћнији. Међу
њима, опет, издвајају се јунаци векова и народа.
У укупној историји српског народа и историји његове културе издваја
се личност Саве Немањића, првог српског архиепископа, утемељитеља
духовне историје Срба.
Он је предосетио историју народа коју треба остварити и одважио се
да је први ствара.
Сава Немањић је Србима био први верски поглавар, први писац,
први државник, први законописац, први дипломата, први просветитељ,
први лекар…
Дело Саве Немањића јесте дело по коме се народ српски препознаје
у својој држави, у својој вери, у свом уверењу, у свом језику, у својим
законима и у својој правди.
И пре Саве Немањића били смо Срби, јер од њега знамо да смо
Срби.
Дело Саве Немањића јесте крштеница српског народа, сведочанство
о његовом историјском пунолетству, јемство како се подиже дедовина,
његова тапија на српску земљу, тестамент којим се наслеђује отаxбина,
доказ историје да је заувек изборио своје место на карти Европе и завет да
му то место нико не сме и не може одузети.
Трајност овог дела које одређује народно место под звездама
велика је потврда трајности људске наде.
Величина тог дела обавезује нас да га и зовемо Свети Сава.
Трајност дела навела је свет да га и он зове Свети Сава Српски.
Историја светске књижевности времена у коме је живео нема
значајнијег имена од Светог Саве.
Његово дело јесте у низу оних дела византијских мудраца, учењака и
књижевника, којима се премошћује епоха антике и епоха ренесансе и
европској култури омогућује њена непрекидност.
Славећи Светог Саву, славимо себе, јер је њему историја доделила
највећу људску титулу да буде учитељ свога народа у стремљењу ка
највишим вредностима које потврђују један народ.
Сам спомен на Светог Саву обавеза је народа да све што је изборио и
сачува.
Не заборављајући Светог Саву и његово дело, ми мислимо на
будућност народа и наших покољења.
Помисао на дело Светог Саве завршава се питањем: шта ли је то тако
вредно што ми стварамо и шта ћемо за будућност оставити?
Сава је први српски потпис и тиме именом се потписује читав његов
народ.
Сава је самоименовање Срба.
Свети Сава је памћен и слављен неколико векова, а заборављен и
прећуткиван неколико деценија. Оправдано је слављен, неоправдано
заборављан. Био је то покушај да се пресече вечна нит историје.
Покушај очито није успео, јер веће и тачније адресе у историји
немамо.
Свети Сава је српски приступ Богу живом, али и приступ Бога живог
Србима.
Након дојмљивог текста Милована Витезовића, уследила је подела
награда, којима саке године на овај дан, Самоуправа Срба у Мађарској
награђује појединце за њихово залагање и рад у српској заједници.
Добитник овогодишње Светосавске награде је Боривој Рус, активиста из
Деске. Предложили су га Српска православна црквена општина у Десци,
Самоуправа Срба у Новом Сентивану и Печујско-барањско српско
удружење за добитника Светосавске награде. Дуга је листа друштвенополитичког
и културног ангажовања Боривоја Руса. Наиме, од1979. до
1985. године радио је у предузећу за дистрибуцију књига, као организатор
дистрибуције, а од 1985. до 1992. био је руководилац Дома културе у
Десци. Затим следи његов рад у Будимпешти: прво као потпредседник
Српског демократског савеза, да би, након оснивања Самоуправе Срба у
Мађарској, од 1994. до 2006. године, такође обављао дужности
потпредседника ове кровне организације. Године 2006. био је изабран за
директора Културног и документационог центра Срба у Мађарској и на тој
функцији остао до 2011. године. До 2014. године Боривој Рус је поново
радио као потпредседник Самоуправе Срба у Мађарској, а касније, све до
2019. је обављао дужности саветника ове институције. Поред наведених
високих функција, није занемарио ни теренски рад, пре свега на пољу
неговања српске културе, језика и светосавске српске православне вере.
Боривој Рус се сматра и једним од оснивача „Банатског сабора“ у Десци, а
поред организовања културних манифестација, првенствено у Поморишју,
посебно се истиче у сакупљању и описивању обичаја и важних српских
догађаја у Десци, односно у Банату, Поморишју. Његови радови објављени
су у преко двадесет бројева издања „Дешчанске свеске“. На пољу
истраживачке делатности, посебно треба истаћи Русово истраживање
везано за интернирање Срба у Хортобађ од 1950. до 1953. године. Боривој
Рус је активно учествовао и у изградњи сарадње са матицом Србијом и
разним колтурно-уметничким друштвима. Поред бројних обавеза и
задатака, није запоставио свој рад у нашим медијима, а такође је и
организационо и материјално подржавао добротворне акције.
Овогодишњи добитници Повеље „Сава Текелија“ су Душан Мате,
председник Самоуправе Срба у Мохачу и теолог Милош Путник из Новог
Сентивана.
Душана Матеa су за ову награду предложили Печујско- барањско српско
удружење за добитника Повеље „Сава Текелија“, Самоуправа Срба у
Мађарбоји и Српска читаоница у Мохачу. Самоуправа Срба у Мохачу,
предвођена председником Душаном Матеем, већ годинама води бригу о
српским светињама. Посебно треба истаћи спољашњу, а затим и
унутрашњу реконструкцију гробљанске капеле. Велику улогу одиграо је
Душан Мате, не само својим друштвеним радом, него и доботворним
новчаним прилозима, којима је подржао извођачке послове. Срби у
Мохачу имају бројне верске споменике које ваља чувати и заштитити, а
томе велики допринос даје Душан Мате.
За Повељу „Сава Текелијеа“, Милоша Путника предложили су Српска
самоуправа и КУД „Банат“ из Деске.
Милош Путник је цео свој досадашњи живот посветио очувању културних
и верских обичаја Срба у Новом Сентивану. Као рођени Сентиванац, своје
школовање најпре отпочиње у родном месту, а у Београду је завршио
Православнибогословски факултет Универзитета у Београду, где добија
диплому са највишим оценама. По благослову његовог преосвештенства
епископа Данила, годину дана је боравио на постдипломским студијама у
Енглеској. Након окончања студија, враћа се у родни Сентиван и од тада је
активан члан у свим српским организацијама. Тренутно је члан Српске
народносне самоуправе и члан црквено-општинског Управног одбора у
Новом Сентивану. Био је и дугогодишњи члан Самоуправе Срба у
Мађарској. Више деценија брине о улепшавању храма, парохијског дома и
околине у Новом Сентивану. Својим новчаним прилозима много пута је
помогао око обнове светог храма.
За Председничко признање, Андраша Тота предложила је Цвета Вуковић,
професор историје и старатељ сечујског српског православног храма и
Верица Вуковић, председница Српске самоуправе из Мађарбоје. Андраш
Тот рођен је 1953. године, пореклом по мајци из породице Ратковић.
Сечујски је житељ и пољопривредни стручњак. Током две деценије пуно је
помогао сечујској Српској православној црквеној општини: организовао је
чишћење звоника, израдудве витрине за изложбе, обновио је крст у
црквеној порти, оградио гроб владике Гавриловића, такође у порти, ставио
је видео надзор након покушаја крађе Чарнојевићеве бисте. Андраш Тот,
нажалост, није био у могућности да присуствује Светосавској академоји, и
Председничко признање Самоуправе Срба у Мађарској, преузеће неком
другом приликом.
Присутним добитницима су награде уручили Вера Пејић Сутир и Игор Рус,
потпредседник Самоуправе Срба у Мађарској.
На позив организатора овогодишње Светозавске академије, Самоуправе
Срба у Мађарској и Културног и медијског центра „Српски венац“, да
одржи свечану Светосавску беседу одазвао се др Милан Мицић,
генерални секретар Матице српске и велики пријатељ Срба из Мађарске.
Након дирљиве и емотивне беседе, најављен је документарни под
насловом „Начертаније једног Арађанина“. Овај филм прати животни
пут Саве Текелије, првог српског доктора права, оснивача Текелијанума, дома
за сиромашне и надарене српске студенте, доживотног председника Матице
српске, просветитеља и једног од најзначајнијих интелектуалаца
Аустроугарске монархије у првој половини 19. века. Аутори филма су сниматељ
и редитељ Ђорђе Шибалин и сценариста и наратор Снежана Миливојевић,
сарадници редакције „Српског екрана“ МТВА. На телевизијском фестивалу
„Медијакулт“ Културног центра Војводине „Милош Црњански“, који је одржан
крајем прошле године филм је добио специјалну награду за ТВ емисију из
области српске културе реализовану у региону и дијаспори. У образложењу се
између осталог каже: „Више него интересантан и необичан животни пут Саве
Текелије исцртавају Ђорђе Шибалин и Снежана Миливојевић помоћу
релевантних саговорника, историчара уметности, кустоса и доктора наука, а
визуелно се прича поткрепљује оригиналним историјским докуменатима,
сликама и портретима који нам дочаравају свеколико богатство дела овог
просветитеља и једног од водећих српских интелектуалаца с краја 18. и прве
половине 19. века. Сценарио обилује мање знаним детаљима из живота и рада
Саве Поповића Текелије, што указује на опсежан истраживачки рад ауторке
сценарија, а камера и режија Ђорђа Шибалина употпуњује целовит естетски
доживљај. Тиме су аутори, који си и ранијих година већ награђиван на овом
конкурсу, поново доказали да су страствени истраживачи и документаристи
тема о историји и садашњем живљењу Срба у Мађарској, њиховом суживоту са
мађарском већином и везама са матичном земљом Србијом.“
Пројекцијом филма „Начертаније једног Арађанина“ и химном Светог Саве у
извођењу Љубомира Поповића, свечаност је завршена, након које је уприличен
мали коктел.