Промоција издања „Српске православне вероисповедне школе у Будимској епархији“
Два дана узастопце, 22. марта, у Српском културном, образовном и духовном центру „Свети Сава“ у Дески, а наредног дана у Будимпешти, у просторијама Културног и медијског центра „Српски венац“, промовисано је историографско издање „Српске православне вероисповедне школе у Будимској епархији“, ауторке Бранке Петровић, која је била и гост промоције. Нема сумње да рад новинарке пореклом из Белушића у Србији, представља немерљивно благо за Србе из Мађарске и за заљубљенике у историју. Прво представљање публикација уприличено је у Дески, јер се ауторка са Дешчанима дружи већ више десетлећа, од првог сусрета у Раковцу. По њеним речима они су је опчинили, више пута их је посетила и почела да истражује Србе у Дески и Србе у Мађарској. Промоцији је присуствовао и Љубомир Алексов у својству уредника издања и челника Народносног удружења за очување културе и традиције из Ловре, које је издавач тротомног издања. Он је говорио о дугогодишњој плодоносној сарадњи са Бранком Петровић, истраживачем из Србије. Између осталог, рекао је: „У Дески сам сазнао да се Бранка Петровић бави овом тематиком и да јој је потребан партнер за посао у Мађарској. Испоставило се да наше познанство датира још из постстудентских дана. Заједнички смо кренули у ову причу, јер се српским школством у Мађарској нико није озбиљније бавио. Ове три књиге су резултат вишегодишњег Бранкиног рада. Како каже, прво је кренула у портрагу за Деском и наставила свој истраживачки ради обилазећи све важније архиве и библиотеке, а међу њима и Архив Епархије будимске. Како се она све више бавила овом темом и истраживала, испоставило се да има много више материјала него што смо мислили, тако да смо прво повећали број страница првог тома…“, присећао се Алексов. До сада су објављене три књиге овог издања – Почеци и настанак, Ширење и развој школа и Градња школа, на око 600 страница. „Трећа књига се завршава са 1914. годином, значи да постоји још много материјала који мора да се обради и очекујемо објављивање још неколико томова. Крај приче се још не види“, биле су речи Љубомира Алексова. У даљем излагању истакао је да се Бранка Петровић бави истом темом, али и са другог аспекта и припрема две нове књиге исте таматике, за које обрађује податке појединих насеља. Ради се о српском задужбинарству у Сегедину, Ловри и Дески. Представници Печујско-барањског српског удружења су такође повели разговор о могућности истраживања о судбини српских православних вероисповедних школа на територији Жупаније Барања.
Алексов је говорио и о детаљима везаним за организациони део посла и финансирање.
Истакао је да је Бранка Петровић најскупљи аутор, јер не ради за паре, него, по њеним речима, ради „драговољно, из душе, са душом и за душу“. „Овај племенит гест, представља Бранкин допринос Србима у Мађарској. Издавање књига потпомогла је Влада Мађарске, а припремне радове и штампу, штампарија Чигоја у Београду, по скромној пријатељској тарифи. Српска православна црква и патријарх су подржали издавање ових књига и Бранки је био понуђен посао у Патријаршији, али је она одабрала нашег владику Лукијана и рад у Мађарској“, рекао је Алексов. Ауторка га је допунила и истакла да је она за цело истраживање добила благослов од владике Давида крушевачког, члана Синода српске цркве, а кад су се појавиле молитве пре и после учења, први који се понудио да их преведе у складу са учењем српске цркве, био је владика Давид. Искористила је прилику да му се захвали што јој је појаснио неке црквене термине и што је успела да затвори историјске кругове о Цару Лазару, Крушевцу, Сентандреји…
После уводног говора Љубомира Алексова, свој аналитични приказ прочитала је Кристина Бекић, професор
српског језика и књижевности у Српском образовном центру „НиколаТесла“ у Будимпешти. Поред осталог је рекла да дела Бранке Петровић употпуњују велики недостатак у нашој књижевности и да ће бити поучно и занимљиво штиво како Србима у дијаспори, тако и Србима у матици. Али не само Србима, него свима онима који умеју да читају ћирилицу.
Затим се Бранка Петровић детаљно осврнула на само
истраживање, методе рада и фазе настанка ове значајне
публикације. Своје излагање, које је садржало бројне податке и
чињенице из историјата српских православних вероисповедних школа у Будимској епархији, обогатила је и бројним занимљивостима,
које су посебно наишле на интересовање посетилаца. Подвукла је да се приликом истраживања увек кретала са полазне тачке: постојање цркве, односно постојање школе.
.
Њено проучавање српске филантропије сеже од деведесетих година прошлог века, када је радила као директор програма у Центру за развој непрофитног сектора у Београду. Каже да заправо у Србији нису знали ништа о нашој традицији, о првим задужбинама, удружењима, фондовима. Латила истраживала и кренула да изучавам српску филанторпију. Уврштена је у сто истраживача непрофитног сектора у Балтимору, што потврђује да је добар познавалац. Када је остала без посла, почела је да изчава црквену филантропију и ту се сусретала са Србима из Угарске. „Пошто Србе из Мађарске познајем још од осамдесетих година прошлог века, носим о њима јако лепо мишљење и много их волим, дивим се њиховиј прошлости, којом се они не хвале. Ја сам свом пријатељу из Деске слала по неки текст о Србима из Деске и преко њега је Љубомир сазнао чиме се ја бавим и замолио ме да нешто напишем. Када је био готов материјал од педесетак страница, осетила сам да ми непто недостаје“, о свом истраживању говорила је Бранка Петровић. Вођена причом да су Срби населили простор Будимске епархије још у доба Немањића, знала је да су прве школе у Србији биле у манастирима и црквама. Интуиција јој је говорила да је у Српском Ковину морала да постоји српска школа и после пар месеци истраживања, код Стефана Герлаха, нашла је податке о богатој трговачкој, занатлијској варошици Српски Ковин из 1583, где се наводи да бечки ђаци долазе у овај манастир да уче мађарски језик. „Треба да предпоставимо колико је година манастиру Српски Ковин требало да достигне тај рејтинг о добром обучавању српских ђака, да су чак и ђаци из Беча долази у Ковин да уче. Ауторка је истраживала и пут манастира Грабовац. Прве податке о манастирској школи које је пронашла били су из 1882. године, која је радила и повезала се са школом из Салке, тако да је манастир Грабовац своју просветну улогу наставио после оптирања Срба из Мађарске, где је почела са радом такозвана богословска школа. За целу причу су јој било потребно још података, јер у 16. веку на овом поднебљу се појављују школе код католика и протестаната, а истовремено и код Срба. Имала је два кључна предуслова: тражила сам места која су имала стпску цркву, што је основ за српску школу, а уједно да имају и црквену општину, која би истовремено могла да издржава и школу и учитеља. Тих првих података има релативно мало, збирни приказ података о броју школа 1745. у Будимској епархији нашла је на једном списку места која су плаћала школски порез. На првом месту је Сентандреја, са порезом од 150 форинти, због великог броја трговаца и занатлија, која је са великим бројем цркава, поред сваке цркве, имала и малу школу. Ловра је у то време плаћала најмањи школски порез од 5 форинти. Овде налази прву статистику, која каже да је Будимска епархија по пространству међу већима, по људству најмања, али зато има 30 парохијских школа. Ако се упореди број школа са бројем становника, у Будимској епархији је на сваких 600-700 становника постојала једна школа. То је био најбољи просек у целој Карловачкој митрополији. Значи, захваљујући делатности самих црквених општина и ангажману људи у црквеним општинама, добијени су подаци да је у Будимској епархији било 56 школа. „Задужбина је добротворна установа, завод или фонд, које неко лице физичко или правно, трајно својим имањем оставило у каквом корисном или опште побожном циљу, онда је српски народ у тих 56 црквених општина основао 56 српских православних вероисповедних школа као своје задужбине, издржавао их је и такав случај у свету једино је забележен код Енглеза. Значи, Срби су од 1583, од првог помена манастирске школе Српски Ковин, близи три века издржавали своје школе добровољним давањима и улагањима. После затварања манастира Српски Ковин, манастирске келије претворене су у школу и у учитељски стан. Смањивањем броја становника, угасила се и та школа у првој црквеној општини која је постојала. У попису Деске наилази се на 1746. годину, где се каже да су улице у Дески широке 12 хвати, да је у центру црква, поред цркве школа, до ње је општина и бирцуз. За разлику од Деске, Ловра је 1756. године имала своју изнајмљену школску зграду и Ловрани су јако поносни на своју школу, каја је трајала у конитинуитету. Докле год је у местима било учитеља, школа је радила. Кад није било оспособљених учитеља и учитељица, јеромонаси су се прихватали учитељског посла.
Ауторка је истакла делатност патријарха и епископа и њихову бригу за школе, међу њима најпросвећенијег митрополита Павла Ненадовића, који је основао први школски и неприкосновени фонд. У књизи су наведене његове посланице или архијерејске поуке, где он позива српски народ да шаље децу у школе. Бранки Петровић је најдражи епископ, потоњи патријарх Лукијан Богдановић, захваљујући ком је од донација подигнуто 14 школских зграда у Будимској епархији. Каже да се сви поносимо Текелијанумом, првим студентским домом. Текелијанци, који су живели у Србији, звани „браћа по Текелији“, сакупили су 2600 форинти за изградњу школе у Медини, која је посвећена Сави Текелији. Такође је поменула и патријарха Геогрија Бранковића, који је сазидао школу у Сантову и Баји. Највише школа било је у Сентандрји, најбогатија од свих црквених општина била је пештанска, а сегединска црквена општина је била одмах иза ње, где су постојале три школе: горњо-варошка, школа у паланци и салашка школа. Ово је једина салашка школа коју је ауторка пронашла податке, налазила се у месту Свети Петар, одакле потиче мајка Јоакима Вујића. Некад је место било насељено углавном српским становништвом, после места више нема. Значи, максималан број школа био је 56. У јулу 1848. године било их је 16 са 333 ђака. Прва, по броју ђака била је Батања, друга Ловра и трећа Деска. У књигама се описује школовање владике Никанова Грујића у Липови, Адам Драгосављевић, Корнелије Станковић, Сима Милутиновић Сарајлија, ауторка је сакупила и уклопила велики број детаља. На крају трећег тома објављено је и неколико фотографија, ауторка није желела да их, на уштрб текста, ставља много. Слушајући њено предавање, осећа се љубав према српској заједници у Мађарској. На крају је рекла: „Радећи на књизи, пронашла сам себе у целој причи. Пуно тога сам успела да сакупим и пронађем. Када бих сада морала да станем, ја бих се изгубила. Баш зато, не желим да станем, јер има још пуно тога. Намера ми је да све то напишем!“
„У књигама може да се нађе много интересантних ствари, не само о познатим људима из градова, него и о насељима где данас нема Срба, а некада су постојале српске школе. Текст је врло питак, инересантан и за широк слој читалаца. Велика вредност у књигама је и библиографија, што омогућава употребу за писање научних радова. Жељно ишчекујемо наставак“, закључио је Љубомир Алексов и цитирао Уроша С. Несторовића из провог тома едиције: „Глас изречен изчезне, глас написан остане.“
Промоцији су, поред осталих, присуствовали и Вера Пејић Сутор,
Игор Рус и Петар Крунић, кандидати Српске листе за предстојеће
парламентарне изборе у Мађарској. Они су у наставку вечери,
заједно са првим на листи, Љубомиром Алексовом, присутнима
презентовали резултате досадашњег рада Самоуправе Срба у
Мађарској и њених институција и изнели правце будућег деловања, у оквиру актуелне изборне кампање.
