У Културном и медијском центру „Српски венац“ у Будимпшти, 20. октобра, а наредног дана и у Српској основној школи у Ловри, гостовао је др Милан Мицић, историчар, књижвник и генерални секретар Матице Српске, који је представио своју књигу „Од рата до оптације – Ловра (1914 – 1924).
Издавач књиге је Удружење за очување традиције и културе Ловра на челу са Љубомиром Алексовом, док је суиздавач Српско позориште у Мађарској, са директором Миланом Русом.
Промоцији у Будимпешти присуствовао је већи број љубитеља локалне историје, Ловре и самог писца, који је добро познат будимпештанској публици. У пријатној породичној атмосфери, уз ловрански сир и вино, госте је најпре поздравила директорка „Српског венца“ Зорица Јурковић Ембер, а затим је Љубомир Алексов упознао публику са радом удружења на чијем је челу и које постоји од 1997. године, а објаснио је како се родила идеја за књигу о Ловри. „У оквиру наше издавачке делатности, ово је седма књига коју је издало удружење. Идеју да се напише добио сам пре неколико година. Прелиставајући старе записнике управе села Ловре, из периода од 1867 – 1948. године, исписани краснописом на мађарском језику, а потписани грубим, сељачким рукописима наших људи, на једном листу сам наишао на записник из 1918. године, једини написан ћирилицом. Био је писан у јесен, када се у Лори формирао Револуционарни одбор, када су бележници и представници државне власти побегли из села и када је једино наш свештеник знао да срочи и да напише записник. Тада сам схватио да је важно све белешке сачувати, да не би пале у заборав, а из периода описаног у књизи постоји много записа и прича“, рекао је Алексов. Поделио је сећања на приче свога деде, који је био учесник Великог рата све четири године, ратовао у мађарској униформи, био на разним ратиштима и рат завршио у једној војној болници у Котору. Из рата је донео само две ствари, Нови завет и збирку песама Бранка Радичевића. У породици Алексов те приче се памте и преносе на млађе генерације. Породица Ластић је такође сачувала интересантна документа из тог периода, а сасвим случајно су пронађене и дописнице из периода Великог рата јединог јеврејина из Ловре, који се дописивао са војницима на фронту, као и преписка војника између себе. Госпођа Катица Арадек, члан те породице, 1944. године је одведена у Аушвиц и никада се није вратила. „Судбина мобилисаних Срба и осталих мештана из Ловре била је трагична. Они су слани на српски фронт да се боре против свијих сународника и на бугарски фронт. Долази једна револуција, па друга, румунска војска, па Хортијев режим и, на крају, то је све довело до оптације, када Ловрани крећу у обећану земљу. Да ли је земља била обећена, то се касније показало“, своје излагање завршио је Љубомир Алексов.
Др Милан Мићић, одличан познавалац историје панонских простора уочи, током и после Првог светског рата и периода оптације – што је назив за масовно међуратно пресељење становништва из Мађарске у Краљевину СХС, овога пута се у својим истраживањима фокусирао на историју Ловре, на Чепелском острву. Он наводи да је деценија између почетка Првог светског рата и завршетка оптације, трајно и неповратно изменила ово насеље, али и целокупан српски народ у Мађарској, тако да се може речи да је ово била засебна историјска епоха.
Мицић се присутнима обратио следећим речима: „Ако постоји култура сећања, а то је један појам који је приутан у данашњем времену, ми можемо рећи да је у култури памћења српског народа у односу на своју историју, традицију, на одређени начин јача била култура заборава. Међутим, српски народ који је живео у Мађарској и да хоће, не може да заборави период од 1914. до 1924. године, а поготово период оптације. Овај чин је дубоко променио судбину српског народа у Мађарској, две трећине овог народа се преселио у Краљевину СХС, трагајући за обећаном земљом, за новом југословенском државом, коју су кратко звали Србија, иако пре тога Србију никада нису упознали. Она је постојала као део њихове митске историјске свести“, рекао је Мицић.
У свом излагању је веома стручно, али и са пуно емоција, препричао садржај своје књиге и описао атмосферу током Великог рата, када је по речима др Мицића, европски човек имао једно тегобно, мучно искуство тог великог светског покоља, који пре тога није постојао. Препричао је дирљиве преписке мобилисаних Ловрана са члановима њихових породица, као и интересантне детаље о самој оптацији. Свака српска породица у Мађарској и сваки појединац доживели су једну истинску људску драму. „Историја није историја ако не бележи те људске драме, не бележи људску судбину. Без људске судбине нема историје. Људска судбина, судбина породице, човека и малих људских заједница јесте суштина нечега што се може назвати историјским процесима“, објаснио је писац. Према његовим речима, ова књига представља својеврсни еп о Ловри.
Програм су, избором песама из Ловре, употпунили Крунослав Кића Агатић, инструменталиста на хармоници и Кристијан Родек, на тамбурици.Током програма приказани су инсерти из представе Српског позоришта у Мађарској и драмске секције Српске школе „Никола Тесла „Судбине у магли“, коју је, према роману „Воз савести“ Драгомира Дујмова, адаптирала Зорица Јурковића Ембер.
