Љубитељи позоришта имали су прилику да проведу једно незаборавно вече са сјајним глумцима из Сенте. Камерна сцена „Мирослав Антић“ гостовала је у Српском позоришту у Мађарској са представом „Обломов“, Ивана Александровича Гончарова. Одличан сценарио овог психолошко-социолошког романа написао је Егон Савин, српски и југословенски позоришни редитељ. Главни глумац Иља Иљич Обломов, кога игра Душан Блажић, симбол је оних који који поседују таленат и одређени потенцијал, али немају вољу да то реализују. Дан му почиње са дилемом: „Устати или одустати“. Не успева ни кућне папуче да обује, већ се поново враћа у кревет, стално је у преврнутој пиџами, у чарапама различитих боја. Обломов не жели да тражи лек за своју болест, одустајање тражи најмање енергије. Одустаје од ресељења, љубави, даљег образовања, могућности било каквог напредовања, да би на крају одустао од живота, јер физичка активност организма бива угрожена „парализом“, а потом и смрћу. Сценографија је оскудна, све се дешава у спаваћој соби главног јунака. У представи се појављују две жене, Олга Илинскаиа, коју игра Надица Маровић Павлов и Агафиа Псхенитсина, коју игра Љубица Романдић. Олга је образована, воли музику, књижевност, духовита је и племенита. Она жели да промени Иљу, али то је за њега сувише и сцрпљујући и захтеван „посао“ и њихова љубав бива кратког даха.
Олгина супротност је Агафиа, обична домаћица, која не разуме Обломова, али га негује, угађа му и прихвата га онакав какав је. Она не изазива узбуђење у његовој души, али му њено присуство не смета. Обломов нема избор, односно не жели га. Четврти јунак у представи је Иљин стари пријатељ Андреј Столц, кога глуми Јожеф Гере. Он такође покушава да промени Обломова, али како у томе не успева, заједно са Олгом, губи се из његовог живота. Радована Зубац, стари члан позоришта, у овој представи потписује режију и игра улогу слуге Захара. Каже да му је драматизација Егона Савина случајно запала у руке и да му је било веома узбудљиво и занимљиво како је роман од петсто страна успео да буде стављен у позоришни чин. „Егон Савин је успео да из романа извуче оно што је најважније, најбитније. Направио је једну драматизацију која је пуна живота. Прича о Обломову је прича о нашем животу овде и сада, без обзира да ли говорили о животу у Србији или у Мађарској, Русији или било којој другој земљи, ова прича је интересантна за свакога. Обломов је написан крајем XIX века, међутим прича о „обломовштини“ је универзална. Ову реч је немогуће превести, она у себи садржи све оно што је негативно код једног човека и једног народа. То је Гончаров формулисао једном сјајном речју – обломовштина. Да би до краја одгонетнули енигму те речи, треба добро познавати карактеристике једног народа у одређеном периоду. Прича је универзална, није изгубила ни делић своје актуелности после толико времена. Хтели смо да направимо животну причу, у којој ће се гледалац кад гледа, слуша и размишља, препознати. У свакоме од нас чучи један Обломов, само му неко не да да се развије, а неко га пусти и кад се он развије, тај начин размишљања га опхрва и вуче га надоле. То је прича између прошлости и будућности, борбе између напредног и назадног, прича о борби да се љубав прихвати сад одмах и овде, без икаквих устручавања и калкулација“, за наш лист изјавио је Зубац. „Обломов“ нема срећан крај и оставља мучнину, тескобу и питања која ће свако себи поставити – где сам ја у овој причи, имам ли ја те особине, борим ли се ја са животом? Зубац описује Обломова као кукавицу, који хоће да се ушушка у нешто топло, да буде заштићен и да пушта да живот поред њега пролази, а обломовштину као вид апатије, депресије и меланхолије. Душан Блажић је члан Камерне сцене „Мирослав Антић“ више од двадесет година. Улогу је доживео као велики изазов, каже да је било тешко Oткључати Обломова, дешифровати га – да ли је он само лењ и апатичан или постоји још нешто дубље. „У неким одређеним животним ситуацијама сваки човек је по мало Обломов и то је доста застрашујуће“, закључује Блажић. По завршетку представе дружење се наставило у новим просторијама „Српског венца“. Разговарали смо и са Александром Ђорђевићем, управником Српског културног центра „Стеван Сремац“ у Сенти у оквиру кога, од ове године, ради камерна сцена „Мирослав Антић“. „Сматрали смо да треба да будемо под једним кровом због сличних делатности и сличних циљева, да не расипамо ни снагу ни средства, којих никада нема довољно. На овај начин ћемо направити бољу организацију и економска средства паметније и боље искористити“, рекао је Ђорђевић. Поред позоришне делатности Српски културни центар промовише књиге, има активну историјску секцију, фолклорни ансамбл са неколико група, женску певачку групу и хор. Сви они раде на пропагирању српске културе, традиције и историје са тог простора где делују.
Ову манифестацију су финансијски и организационо помогли архијерејски заменик, протојереј Лазар Пајтић, Биљана Милошевић, Српско позориште у Мађарској и Српско културнои медијско непрофитно предузеће – „Српски венац“.
