Вести

Др Јованка Ластић, добитница Златне медаље за заслуге

Dátum: 2021 12 маја. среда

На Дан државности 15. фебруара, председник Републике Србије Александар Вучић предао је Сретењску златну медаљу Др Јованки Ластић, директорки Српског образовног центра „Никола Тесла“ у Будимпешти, за изузетан допринос у очивању и унапређењу положаја српске  заједнице у Мађарској. Одликовања на празник Сретење председник републике традиционално додељује институцијама и заслужним појединцима из области културе, образовања, медицине, привреде, спорта, науке и дипломатије. Наредног дана Ластић је била гост „Дивана уз кафу“, прве у серији стрим емисија Културног и медијског центра „Српски венац“. Гледаоце и гошћу је поздравила Зорица Јурковић Ембер, директорка „Српског венца“. Заједно са Мирком Митром Кркељићем, водила је разговор са лауреатом. На питање како се осећа др Јованка Ластић је одговорила: „Вероватно ћу тек наредних дана, кад се све слегне, да схватим колико ми значи ова велика награда. Изузетно сам почаствована, у Београду је било врло узбудљиво бити у Палати Србије међу многим познатим личностима који су такође награђени“. Иначе, међу добитницима Сретењске награде, поред осталих, нашли су се и руски патријарх Кирил, редитељ Емир Кустурица, Предраг Гага Антонијевић, редитељ филма „Дара из Јасеновца“, композитор Горан Бреговић, Бајага, Бора Ђорђевић, глумци Александар Берчек и Иван Бекјарев, оперска дива Јадранка Јовановић, књижевник и песник Перо Зубац, уметница Марина Абрамовић, виолиниста Стефан Миленковић, као и бројни лекари и људи који су се заложили у борби против епидемије и високи званичници. „Београд је иначе град који волим, у коме сам студирала медицину и провела десет својих најлепших година живота. Овога пута осећања су била дугачија, у Београд сам дошла због специјалне прилике и док сам ходала према Палати Србије, кроз главу ми је прошло одакле је све кренуло и докле је стигло. Читајући списак од преко 150 имена добитника Сретењске награде, у једном моменту сам се запитала да ли је мени овде место“, рекла је Јованка Ластић. По њеним речима ово одликовање, исто као и прошлогодишњи Орден Светог Саве, које је добила од Српске православне цркве, Награда за мањине Мађарске владе и Светосавска награда од бившег министра просвете у Србији Младена Шарчевића за рад у просвети, резултат су тренутног положаја институције коју води. Наиме, Српска школа у Мађарској је већ дуже време у жижи интересовања и редовно је посећују високи званичници из Србије, који су упознати са преданим радом и залагањем директорке. „Иако се одликовања добијају пред крај каријере, ја имам још планова и желела бих да завршим све оно што сам почела. Да они који дођу после мене, наследе нешто довршено, како би могли да наставе оно на чему сам ја радила“, рекла је Ластић. Поред сарадника, ђака и пријатеља који су поносни на њу због Сретењске награде, они са којима би највише волела да подели свој успех и своја осећања нису више са њом. То су њени родитељи, мајка Софија Шошић и отац Војислав Ластић. „Одрасла сам у породици где је српски идентитет био приоритетан, мама ми је из Чобанца, а отац из Ловре. Чланови обе породице су били Срби свесни свог идентитета и активни чланови српске заједнице. Мој деда је био православни свештеник, који је сматрао да прави Србин треба да има много деце. Он их је имао деветоро са мојом баком Наталијом Богдан, пореклом из Ловре, која је била стуб породице и веома привржена својој деци. У породици сам добила српско васпитање и тај идентитет који носим је вероватно основа моје опредељености, мада сам по струци лекар, хирург ортопед. Позив да радим у Српској школи као професор биологије нисам могла да одбијем. С обзиром да је моја мама тамо предавала тридесет године и сви Ластићи су похађали ту школу, срце ме је одвукло на ту страну и лако сам се одлучила да напустим медицину и посветим се просвети. Превагнули су гени моје маме и никад се нисам покајала, а и родитељи су ме у томе подржавали и били поносни на мене.То више вреди од сваког одликовања и захвална сам на свему што сам од њих добила – националну свест, жељу за доказивањем и остваривањем својих амбиција, као и храброст да кренем у нове подухвате. Жао ми је што нису са мном да доживе моја одликовања и буду поносни на мене“, присећала се Јованка Ластић. У даљем разговору осврнула се на одговорности и жртве које је морала да поднсе да би остварила све што је замислила. Сматра да то иде са послом кога се прихватила. За њену институцију се данас везује велики број људи, школа има око 700 ученика и око 200 запослених, постоје школе и у Сегедину, Ловри и Дески, тако да је одговорност велика. Труди се да оно што обећа и оствари, да нико не би могао да је позове на одговорност. Каже да је у њој увек присутна жеља за нечим новим, да се иде напред, да има више ђака и нових школа. Такође наглашава да у периоду од када је директор, постоји сплет срећних околности. Финансијска средства и извори које Мађарска влада обезбеђује никада нису били повољнији и захваљујући томе постоји могућност да се инфрастуктуралне инвестиције остваре. „Градити школе је једна од најплеменитијих ствари, оне су основа опстанка једне мањине и не треба се обазирати на коментаре зашто то радимо и за кога. Нова и квалитетна школа са добром инфраструктуром увек чини привлачном образовну институцију и велико ми је задовољство што имамо потписан уговор за изградњу школе у Сегедину и што ћемо у Будимпешти успети да завршимо све пројекте, фасаду и свечано остветљење. То ће повећати нашу конкурентност“. Овоме је додала важност завршене нове школске зграде у Ловри и обезбеђивања средстава за радове у Дески, као и своју жељу да у свом мандату види да је ова јединствена целина на свом месту и да је такву остави српској заједници. Јованка Ластић је посебно везана за Ловру где је провела већи део детињства, где има пуно пријатеља и, сада већ не велики број рођака. Жељно ишчекује свечано отварање школе, јер многи нису били оптимисти у вези овог пројекта и сигурна је да ће школске учионице бити пуне ђака. Истакла је следеће: „Ништа од овога не би било да иза мене не стоје људи који верују у мене, верују у то што радим, моји пријатељи који имају иста опредељења и исту националну свест као ја. У свим замислима и пројектима важно је око себе имати људе од поверења. После више од десет година, мислим да око себе имам екипу која размишља у истом правцу као ја. Значи није све само моја заслуга, без људи који са мном раде, ништа од свега овога не би било“, рекла је директорка. Такође наглашава да је достизање импозантне бројке у броју ђака резултат демографске ситуације српске заједнице у Мађарској. Поново је постало популарно да се деца уписују у Српску школу и томе је допринело обезбеђивање превоза ђака из околних места од куће до школе са тренутно 8 школских аутобуса. Такође је ишла у прилог одлука Мађарске владе из 2011. године о постављању институције Поједностављеног држављанства, јер школа има доста ђака која имају мађарско држављанство, значи легитимитет и законско право да се школују код нас. Поред тога, „Никола Тесла“ је једина школа ван граница Србије, где се настава у потпуности одвија на српском језику и постала је атрактивна за децу из матице и српску децу из окружења, односно република бивше Југославије. По завршетку ове школе, деца стичу право и под истим условима могу да конкуришу на високе школе у Европској унији, као и било који грађанин Уније. „Наша деца су јако спретна да у овом дигитализованом свету нађу опције за студирање у иностранству, као и могућности добијање стипендија. За све то основу пружа наша школа, која је за многе ђаке одскочна даска. Велика предност је што смо школа затвореног типа, деца која су смештена у ђачким домовима су под сталном контролом и то је родитељима врло привлачно. У све ово се уклапа моја концепција да за пар година и у Сегедину отворимо другу српску гимназију, да би смањили притисак на Будимпешту. Овим би се остварило да у нашим већим насељима са активном српском заједницом, постоји предшколска установа, школа, а у два највећа града гимназија, чак и славистичку катедра, где деца могу да студирају српски језик. То би била комплетна инфраструктура коју само треба одржавати“, своју замисао је објаснила Јованка Ластић. На питање где налази толику енергију за свој рад, Ластић поново истиче своје сараднике и екипу од тридесетак људи на које у било које доба дана може да рачуна. „Највеће достигнуће које сам урадила, је што сам нашла људе од поверења, који иду у корак са мном, што је у данашње време скоро немогуће постићи. Врло сам поносна на сваког мог сарадника и надам се да ће ме пратити док не одем у пензију“, рекла је Ластић. Кад је у питању даљи развој српског школства у Мађарској сматра да је долазак српске деце из окружења веома позитивно, јер је српска гимназија јединствена међу свим другим мањинским гимназијама због српског наставног језика, значи није двојезична. То је велика предност, јер сва деца, на различитим нивоима, говоре само српски језик. „Међутим, број ђака се повећао и у забавиштима и у основној школи. Сви разреди имају од 20-30 ученика, што даје добру основу за гимназију. То је здрав развој, јер сразмерно расту сви сегменти. Наше школе су привлачне, лепе, опремљене, одељења су још увек са мањим бројем деце него што су у мађарским већинским школама, тако да ћемо, популаризацијом наших школа, можда имати проблем да нећемо моћи да примимо сву пријављену децу, да не би изгубили ту своју конкурентност. Мислим да нова миграција нама помаже, исто тако и институција двојног држављанства, добро је што долазе деца из Србије и окружења, јер нам доносе нов језик, свеж квалитет, такмичарски дух. Мислим да смо дошли до тог нивоа да не треба више да растемо, него овај ниво да одржавамо и да покушамо да поставимо мехнизме и аутоматизме помоћу којих функционишемо…онда можемо да се наслонимо и да поручимо кафу“, изјавила је др Јованка Ластић. На крају је директорка обратила ђацима који су код својих кућа и који једва чекају да се врате у своје ђачке клупе: „Сви чекамо да школа почне да ради и да се наставе социјални контакти, без којих школа није школа. Иако није празна, јер основношколци похађају наставу, недостају нам гимназијалци, њихове активности, од спорта до драме, преко фолклора. Надам се да ће нас 1. марта изненадити лепе вести и да ћемо се ускоро срести. Ова генерација је доста оштећена, није било матурске екскурзије, предаје пантљика, опраштања, ђацима нисмо успели да предамо признања. То су све догађања која су потребна за њихов развој и за њихову социјализацију и нису случајно уврштена у педагошки програм и у календар школе. Могу да им поручим да буду стрпљиви, да учествују у дигиталној настави и да буду спремни да се врате у школу, чим се одобри. Добра вест је да их чека реновирани дом у Рожа улици, нова опрема, интерактивне табле у кабинетима, значи још лепша школа од оне коју су оставили“, на крају разговора изјавила је директорка др Јованка Ластић. Овај програм је организовала, припремила и извела екипа Културног и медијског центра „Српски венац“, Зорица Јурковић, Ембер, Мирко Митар Кркељић, Душан Которчевић и Катарина Павловић Бачи.


Наши спонзори:
Miniszterelnökség
Magyarország Kormánya
Emberi Erőforrások Minisztréiuma
Bethlen Gábor Alapítvány
Szerb Országos Önkormányzat