Вести

Дани позоришта и културе у Ловри

Dátum: 2021 11 августа. среда

Одржан Летњи позоришни фестивал  

Три дана глуме, игре и песме у Ловри

 

На летњој позорници Дома културе у Ловри, крajeм јула одржан је тродневни Летњи фестивал „Дани позоришта и културе, у организацији Српског позоришта у Мађарској, Културног, медијског центра „Српски венац” и Самоуправе села Ловре.

 

Фестивал су 25. јула краћим говорима отворили Зорица Јурковић Ембер, директор „Српског венца” и Милан Рус, директор Српског позоришта у Мађарској. Традиционално, уприличене су биле две изложбене поставке – изложб

а СПМ-а, под називом „Били су нам гости у Ловри” и поставка „Српског венца”, названа „Стара Ловра”.

Поздрављајући присутне, Милан Рус се присетио првих летњих ловранских игара, одржаних 1999. године и тадашње Стриндбергове представе „Госпођица Јулија”, која је девет пута извођена пред многобројном публиком.

– Од тада, скоро без прекида, састајемо се и играмо у Ловри свакога лета, у организацији Српског позоришта у Мађарској и Самоуправе села Ловре. Од прошле године се у организацију укључио и Културни и медијски центар „Српски венац”. Када сам конкурисао за функцију директора СПМ, представник власника градоначелник Ловре, Ђуро Богдан, један од многих услова које ми је поставио био је да се летњи фестивали не прекидају. Господине градоначелниче, јављам Вам да се фестивал наставља!”, рекао је Милан Рус.

Зорица Јурковић Ембер је присутнима пожелела добродошлицу и добру забаву, најављујући најновију премијеру представе Мирка Митра Кркељића, под називом „Ловранска бучура”, која је отворила фестивал. Фиктивна прича, настала је по идеји Душана Которчевића, и на основу анегдота и фотографија из Ловре, које су сакупили он и Славица Зељковић. Душан је, такође, са својом мајком, професорком српског језика Јулијаном Которчевић, урадио лектуру на ловрански начин говора. Режију потписују Мирко Митар Кркељић и Зорица Јурковић Ембер.

Преко две стотине Ловрана и гостију из Будимпеште и околине, веселом причом, песмом и игром, забављали су глумци Српског позоришта у Мађарској: Зорица Јурковић, Катица Шокац, Тибор Ембер, Бранимир Ђорђев, Мирко Митар Кркељић, Богдан Сабо, Тибор Прагаи, гост из Новог Сада, Ратко Краљевић, Бранко Унгиновић –  члан сенћанске Камерне сцене „Мирослав Антић”. Били су ту и млади глумци Лена Ембер, Биљана Сабо, Дејан Дујмов и Душан Которчевић, као и Федра Алмошд, чланица Грчког народносног позоришта и чланови КУД-а „Табан”, Ана Штурц, М

оника Патарчић и Илија Адамов.

Представу је пратио оркестар Растка Гергева, музичког режисера, уметника на хармоници. Асистент режије је била Катарина Павловић Бачи, а за сценографију се побринуо Тибор Прагаи. Технику и мађарски титл радили су Богдан Сабо, Душан Которчевећ и Андреј Бачи.
Друге вечери фестивала одржан је концерт тукуљског оркестра Золтана Марошија, са којим је драмски уметник, члан СПМ-а, Јосо Маториц, изводио песме Марошија и Тамаша Еурија, инспирисане културом народности које живе у Мађарској.
Фестивал је затворила комедија Позоришта „Тураи Ида”, „Лакеј Хиполит”, у режији Иштвана Микоа, са истакнутим мађарским глумцима, добитницима престижних глумачких награда, Илди

ко Хувошволђи („Кошутова награда”), Петером Бенкеом (награда „Јасаи Мари”), Иштваном Миком (награда „Јасаи Мари”), Золтаном Фрехом и другима.

Зорица Јурковић Ембер нам је након представе рекла да је Културном и медијском центру „Српски венац”, на чијем је челу, ово други фестивал у Ловри.

– У сарадњи са СПМ, за овогодишњи фестивал припремили смо једну веселу, сеоску причу. Осим сталних чланова позоришта, укључили смо и нашу талентовану омладину и глумце, бивше чланове драмско-педагошке радионице „Сунцокрет”, као и чланове КУД-а „Табан” из Будимпеште и нашег младог музичара, Растка Гергева из Ловре. Подела улога је била успешна, мислим да смо свакоме доделили улогу која му одговара. Екипа је одлична и препуна ентузијазма. Много смо радили на припремању ове представе, почели смо још у време пандемије. Унапред смо саставили епипу и распоред проба, иако је још било неизвесно да ли ћемо уопште моћи да почнемо са пробама на време. Пробе су ишле глатко и у веома добром расположењу. Стварању представе претходило је пуно сакупљчког посла, да би срочили ову фиктивну, измишљену, духовиту причу, ликове и карактере, који могу да се вежу за било које село у Мађарској, наравно у пратњи песама и игара из Ловре. Водили смо се једним од наших основних принципа функционисања, а то је ангажовање подмладка, младе

генерације, као и стварањем нових српских културних вредности у Мађарској, на темељу наше богате културне баштине, обичаја и традиције. Суштина и циљ наше приче, поред осталог, су били исказани у мом монологу:  „Цео свој живот сам провела у Ловри. И, не жалим. Ту су ми преци и потомци, све моје. Не можем ни да се замислим на другом месту. Нама Ловранима је ово место добро, на срцу нам је. Обикли смо и у малим стварима наћи велику радост. Од живота друго нисмо ни тражили. И, сад кад је дошла старост, није ми жао, јер је мој живот био испуњен. Ако сам дошла на овај свет са задатком, трудила сам се да га најбоље што знам остварим”. Поруку наше представе изговорио је Тибор Ембер, у улози оца Димитрија: „Оно што је остало триста година, вреди да сачувамо!”

Зорица каже да јој је представљало велико задовољство што после прошлогодишњег заједничког искуства на сцени са њеним сином Марком, ове године игра са ћерком Леном, са којом има доста заједничких сцена.

– Наш присан однос, покрет, додир и љубав према певању у приватном животу, пренели смо на сцену и дотакли срца гледалаца. Поред улоге, радила сам и режију ове представе заједно са Митром и могу да кажем да смо се лепо допуњавали. Много нам је помогао заједнички рад у представи „Највише на цвету”. Комедију није лако направити, а ни прихватити. Како каже Цицерон: „Сви се гладамо у кривом огледалу и смејемо се сами себи. Комедија је само подражавање живота, огледало обичаја, слика истине.” Срећна сам што су Ловрани ову представу испратили смехом и сузама. Ми смо је припремали са великом љубављу и надам се да нас је публика са истим емоцијама прихватила – закључује Зорица Ју

рковић Ембер.

Мирко Митар Кркељић истиче да је за њега био изазов да напише текст за представу, јер је село веома комплексна средина. Много је, каже, размишљао о томе шта би била нит која ће да повеже сакупљене приче.

– На ово је утицао мој стил писања, где сам смислио једну сасвим фиктивну причу, у коју сам сместио и повезао сакупљене приче и анегдоте са измишљеним ликовима. Моја главна инспирација је било моје сопствено животно искуство, кад сам као једанаестогодишњи дечак доспео у Српски школу и у српску средину. И сам сам преживљавао сличне ствари, које преживљава новопридошли отац Петар из представе, кога Богословија шаље из Београда у Ловру. Једну од мојих поука изговара отац Димитрије: „У почетку, у непознатој средини, сви ти изгледају исто, као Кинези. Али, како се клупко полако одмотава, када упознаш људе, њихове приче, радости и туге, некако постанеш део њих, а они део тебе”. Ово је моја друга режија и као почетнику, у првој представи, терет режисерског посла је са мене доста скинуо Марко Ембер, већ реномирани млади глумац у Мађарској и најпрофесионалнији међу нама. У овој представи Зорица и ја смо ди

вно сарађивали; од малена ми је Зорица као друга мајка, добро се познајемо и одлично смо се допуњавали. Обоје смо много размишљали и разговарали о представи, што се видело током проба. Глумци су се осећали сигурнима, за сваку сцену је постојала идеја и решење како треба да се изведе. Наравно, прихватали смо сугестије, импровизације и боље идеје наших талентованих глумаца – каже Кркељић, уз напомену да је било дивно после представе чути огроман аплауз и видети да публика схвата праву поруку.

Тибор Ембер каже да је њему, као једном од оснивача Српског позоришта у Мађарској, веома драго што је добио улогу у овој великој представи.

– Улога православног оца Димитрија сасвим ми је одговарала, мога

о сам да говорим лепе мисли и поруке, да певам и играм. За мене је диван доживљај што сам био на сцени заједно са својом ћерком Леном, што сам био сведок рађања дивне сцене између ње и њене мајке, моје супруге Зорице, као и што смо Лена и ја имали једну дивну лирску сцену.

Лени Ембер је ово друга улога у Српском позоришту у Мађарској, а поверила нам се, признавши да је имала трему.

– Улога Милке ми се много допала, била ми је велика част када ми је Митар понудио ту улогу. Уживала сам у пробама, друштво је било фантастично. Полако, уз подршку осталих, стварала сам лик, у којем сам могла да покажем своје умеће глуме, певања и плеса. Бити у истој представи са мамом и татом је мало збуњујуће, али уједно и једно дивно искуство. Као и у животу, сналазили смо се и на сцени и срце ми је било испуњено, јер сам могла са њима заједно да глумим. Имам доста глумачког искуства из мађарских позоришта. Ово је било нешто сасвим другачије, са свима сам била блиска, као да си на сцени са великом породицом. Ми, Срби из Мађарске, јако се везујемо једни за друге и носимо у себи посебан емотивни набој.

Душану Которчевићу је, како нам је рекао, ово био први сусрет са позориштем, односно са стварањем једне представе, иако већ годину дана брине о техници поред Богдана Сабоа и „учи занат”.

– Добио сам идеју да би лепо било направити представу о Србима у Мађарској, о мом селу Ловри. Од почетка сам желео да то буде сеоска комедија, да представа буде написана мојим Ловранима, али да се у њој могу препознати и Дешчани и Помазлије, односно било које српско насеље у Мађарској. Желели смо да и говор буде аутентичан, па смо мама и ја лекторисали на ловрански дијалекат. Користи се доста хунгаризама, који се мешају са српским и звуче веома комично. Ловрански говор је специфичан, Ловрани говоре штокавским наречјем, има босанско-херцеговачких елемената, користи се доста турцизама и понешто бугарских речи. У Ловри су некада живели бугарски баштовани и за поврће се и дан данас користи реч зеленчуг, која се често чује у представи. Ловрански језик има чудну мелодију и глумцима није било лако да је науче, нарочито гостујућим глумцима из Србије. На крају представе имао сам и једну малу улогу новог свештеника, што је изазвало велики смех. Али, поред смеха било је и суза.

Представу је погледао и Јанош Деги, редитељ и глумац, који је за наш лист такође изнео своје виђење овог комада:

– Са великим задовољством сам посматрао како се у Српском позоришту у Мађарској појавила млада генерација, која у представи говори о данашњој заједници. Први комад Мирка Митра Кркељића, у коме кроз породичну драму приказује српску заједницу, био је дирљив. Овај нови глас, иако понекад болан и претеран, проткан

хумором и љубављу, заслужан је, јер говори о нама и данашњим догађајима.

Ивет Кертвељеши, драмски педагог, о представи каже:

– Сензационална глумачка остварења, упечатљива редитељска решења, аутетнична атмосфера, интелигентне игре речима измерене апотекарском вагом, брзи ритам, плес радости и дивне песме и музика. Такав утисак је на мене оставила представа „Ловранска бучура”.


Наши спонзори:
Miniszterelnökség
Magyarország Kormánya
Emberi Erőforrások Minisztréiuma
Bethlen Gábor Alapítvány
Szerb Országos Önkormányzat