Српски културни центар „Стеван Сремац“
Камерна сцена „Мирослав Антић“ – Сента
Под покровитељством Културног и медијског центра „Српски венац“ и Српског позоришта у Мађарској, 29. априла гостовала је омладинска група Камерне сцене „Мирослав Антић“ из Сенте са представом Милене Деполо „Оне су хтеле нешто сасвим друго“, у режији Бранка Вучетића. Потресна истинита прича о вршњачком насиљу, сјајна режија и глума сенћанских омладинаца од 13-18 година, занемела је и одушевила публику. Ово будимпештанско извођење било је седмо по реду. У представи су ирали: Даница Ћушић, Теодора Нешић, Милица Ђорђевић, Софија Веселиновић, Тара Стојшић, Дуња Виловски, Кристина Бабин, Миљана Стафановић, Страхиња Ђорђевић, Момчило Радоњић, Нађа Зорић, Лука Самарџић, као и две ученице Српске гимназије „Никола Тесла“ у Будимпешти, Марија Зубац и Катарина Верикиос. За технику, сценографију и шминку се побринула Маја Радоњић.
Ђаци и професори Српске гимназије „Никола Тесла“ , као и љубитељи старих сарадника и пријатеља Сенћанског позоришта, напунили су салу Српског позоришта у Мађарској да подрже и погледају ову представу која ће се дуго памтити. Петнаесторо омладинаца је изашло на сцену и са изванредним глумачким талентом, веродостојно одиграло причу о сташној истини која нас окружује. Истиниту причу и чињенице које говоре о разним врстама вршњачког насиља, које постају животни стил: вербалног, физичког, социјалног, психичког, сексуалног. Наравно и најновијег и најопаснијег, електронског. Представа почиње речима: „У периоду од педесет дана играња видео игрице, пред децу су постављени различити задаци. У почетку, мање опасни, попут гледања хорор филмова, затим самоповређивање, урезивање плавог кита на рукама, а све се завршава позивом на самоубиство!“ Затим чујемо трагичне судбине деце која су гледала ову апликацију. Судбину деце која учествују у бизарној игри дављења до губитка свести, па и смрти, која се игра за време школских одмора, судбину деце испребијане и убијане, деце подлегле утицајима дроге продаване у школским двориштима, деце изложене сексуаним злостављањима, која се приказују на друштвеним мрежама, наравно за паре. Чујемо о судбини девојчуце коју другови и другарице туку и терају је да једе траву. Уз навијање. Такође чујемо приче о тортури наставника и о судбини наставнице, која је задобила четири убода ножем од острашћене девојчице. О самоубиствима деце, жртвама злостављања. Све приче су истините, објављене у штампи. Један од хиљаду случајева се објави. Онако, као вест, без придавања нарочите пажње. И без кајања починитеља. Причу коју ја је у представи приказана од почетка до краја говори о девојчици, коју су пуних осам сати, брутално злостављале четири школске другарице. Другарице из основне школе! Девојчицу су одвеле у стан, једне од насилника, где су је тукле, а потом и сексуално малтретирале. Другарицу злостављане девојчице, коју су под претњом одвеле у стан, натерале су да иживљавање снима мобилним телефоном. Дан касније, насилнице су два снимка бруталног злостављања проследиле осталим ученицима школе. Отац злостављане девојчице тврди да је снимак дошао до неких наставника и директора школе, али да о томе ни њега, ни полицију нису обавестили. Док су се на сцени одигравали догађаји из ове трагичне приче, изврсна режија је поступак самог насилништва неколико пута понављала, уз изражајне светлосне ефекте, изазивајући снажна осећања код публике. Представа се завршава познатим речима Јосипа Броза Тита, за време студентских протеста 1968. године, када говори о омладини: „…о којој ми нисмо водили рачуна, коју смо оставили саму и своју грешку сад сагледавамо! Коју смо оставили саму…“ „Ако Тито, као симбол некадашње власти ово говори, шта би требала данашња власт да говори?! Рат деведесетих година није био најгора ствар, мртви, сиромаштво,санкције…страшан је губитак свих вредности и генерација“, речи су редитеља Бранка Вучетића. Подстицај да направи ову представу је његова жеља да укаже на друштвену појаву, да је објасни, осуди, нађе разлоге због чега се тако нешти дешава и да пре свега, упути омладинце са којима је радио, у погрешност таквог обрасца понашања. „Деца су деца, само су друштвене околности другачије. Родитељи су им другачије одрастали, друштвени систем се променио, вреднују се неке ствари које је некада било срамота урадити, а сада се тиме хвали и поноси. У овом окрутном свету профита и интерса, све лоше особине човека се изоштравају и долазе до изражаја, без икакве осуде друштва, школе, родитеља и дете то доживљава као образац понашања. У свакој школи, у сваком разреду, постоје овакви случајеви. Деца о овоме ћуте и трпе, друштво ћути, држава ћути. Прича се не завршава само малтретирањем, него се то снима, осване на друштвеним мрежама, значи додатно понижење и гажење особе, постојање жеље да се неко згази до краја“, рекао је Вучетић. По речима Вучетића о овим појавам се у Србији снимају филмови, праве се позпрошне представе, документарне емисије, али ово није довољно. Треба да се пронађе механизам да се овакви преступи најсторожије кажњавају. И то не каљњавати само децу, него и друге одговорне особе. „Ово је веома осетљиво питање, јер ће сутра та деца да буду, професори, лекари, судије, полицајци и ако су навикли да живе у сустему где се неће кажњавати лоше, они ће наставити да раде лоше и у својој профсији и у својој породици, тако ће да васпитавају своју децу, а улога државе не постоји“, закључио је редитељ.
По његовим речима, реакције на представу „Оне су хтеле нешто сасвим друго“ су различите, има суза, љутње, очаја до запањености, неверице и беса, чак и навијања. Једном представом се не могу ствари променити, само указати на лошу и опасну појаву у друштву. Ипак остајемо у нади да ће много сличних активности отворити очи људима који су за ово одговорни.
